Sve je moguće, očekujemo – ništa

Kada je sredinom aprila Danas pitao Oliveru Zekić kada će biti raspisan konkurs za dodelu pete frekvencije, predsednica Saveta REM-a odgovorila je „Uskoro, možda“. Dobar deo medija preneo je njenu izjavu, pokazujući veliko interesovanje javnosti za ovu temu koje se taložilo godinama. Sama izjava međutim nije sadržala nikakvu informaciju osim što je još jednom pokazala da Regulatorno telo za elektronske medije, odnosno njenu predsednicu, ništa ne zadržava da se otvoreno naruga javnosti.

Par meseci kasnije, kada REM bude objavio na sajtu detaljno obrazloženje odluke da televizijama koje su i ranije imale nacionalnu pokrivenost da istu dozvolu, umesto u dve reči – ruganje se proteglo na više od 80 strana. Na tim stranama, sadržanim u dokumentu pod nazivom Odluka o izdavanju dozvola, koji je dostupan na sajtu REM-a, između ostalog se može pročitati da Pink, Hepi i Prva jesu kršili profesionalne norme, ali da im se to dešavalo više slučajno, i bez loše namere, kao i to da su televizije koje su dobile frekvenciju u prethodnom periodu ispunile obećanja iz svojih elaborata, iako sam REM u svojim ranijim izveštajima jasno konstatuje da to nije slučaj.

Nakon odluke da u prvom redu Pink i Hepi ponovo dobiju nacionalnu frekvenciju, i obrazloženja koje je pratilo takvu odluku, postavlja se pitanje šta bilo ko može da očekuje nakon oktobra kada se zatvara konkurs za petu frekvenciju. Sagovornice Dosijea – Ana Martinoli, profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti i teoretičarka medija, i Ivana Stevanović, izvršna direktorka Fondacije Slavko Ćuruvija, kažu „i sve i ništa“.

– Jednom kada se procedure, propisi, zakoni, profesionalni i etički principi relativizuju i ponište, a to se desilo na poslednjem konkursu, onda je polje otvoreno za apsolutno svaku mogućnost. Ukratko, od REM-a se može se očekivati sve i ništa. Nažalost, to ‘ništa’ se najčešće odnosi na interes i potrebe publike, na njenu dobrobit i kreiranje ambijenta u kome građani mogu da formiraju stavove i donose odluke vezane za njihovo učešće u javnom životu na osnovu objektivnih, tačnih, relevantnih informacija koje do njih stižu putem medija – kaže Ana Martinoli.

Ivana Stevanović dodaje da „čak i kada bi se desio zaokret kao u nekoj bajci, to bi palo u vodu pod svetlom onoga što je REM radio od svog osnivanja“.

Deset godina čekanja

Peta frekvencija, koju je koristila TV Avala, stoji nedodeljena od 2012. U dva navrata bilo je pokušaja da se dodeli, poslednji put 2018. godine, kada su se na konkurs prijavile četiri televizije, ali su sve odbijene. Stručna javnost nebrojano puta do sada postavljala je pitanje kada će biti otvoren konkurs za petu frekvenciju i zašto još uvek nije. Pravi trenutak za REM stigao je krajem jula ove godine kada je raspisan konkurs koji će biti otvoren do 11. oktobra. Ovu odluku REM je doneo u isto vreme kada je izglasao da televezijama koje su i ranije imale nacionalnu frekvenciju produži dozvolu.

Činjenicu da REM nije raspisao konkurs za petu kada i za prve četiri frekvencije, te da je čekao da se prvo dosadašnjim nacionalnim emiterima produži dozvola stručna javnost vidi kao svojevrsnu taktiku.

– Bilo je raznih spekulacija zašto je REM sada raspisao konkurs. Meni se čini da peta frekvencija treba da posluži za potkusurivanje koje je potrebno bilo u njihovim redovima, bilo pred očima međunarodne zajednice. REM bi morao da nam objasni na osnovu čega je prvobitno odlučio da ne raspiše konkurs za petu dozvolu, a potom se nakon par meseci predomislio. U suprotnom, dolazimo u situaciju u kojoj se ponovo potvrđuje da je REM jedna poluga za političku trgovinu,  a ne institucija koja radi u interesu javnosti – kaže Ivana Stevanović.

U nedavnom intervjuu Vremenu Ana Martinoli kazala je da su moguća različita objašnjenja za ponašanje REM-a od toga da peta frekvencija treba da posluži kao svojevrsni „mamac“, do toga da se čeka osnivanje novih televizija. Ona kaže da u ovom trenutku nema konkretniji odgovor jer se ništa za sada nije značajno desilo.

– I dalje mislim da je osnovni cilj bio stvoriti privid dobre volje i spremnosti da se medijsko tržište učini raznovrsnijim, amortizovati negativne komentare i reakcije na rezultate prethodnog konkursa, pokušaj da se umire glasovi kritičara iz različitih zainteresovanih javnosti. Konačno, ne smemo izgubiti iz vida i da ovaj konkurs može da se završi kao i prethodni put kada je raspisan za petu frekvenciju – da se dozvola ne dodeli. U ovom trenutku, mislim da su sve opcije podjednako moguće i da će mnogo različitih interesa, pre svega ekonomskih i političkih, biti uključeno u proces odlučivanja – ističe sagovornica Dosijea.

Da li nam uopšte treba peta frekvencija?

Pored pitanja kada će konkurs za petu frekvenciju, u javnosti se povremeno čuje i da je Srbija isuviše malo tržište da bi postajale čak i četiri, a kamoli pet privatnih televizija sa nacionalnom pokrivenošću.

Sagovornice Dosijea navode da mi zapravo ne znamo dovoljno o medijskom tržištu, te da je raspisivanju konkursa za nacionalne frekvencije trebalo da prethodi jedna analiza.

– Tapkamo u mraku. Kao što ne znamo ništa o odlukama o petoj frekvenciji, tako ne znamo šta ovo tržište može da podnese i kakve su mu potrebe. Pre raspisivanja ovog konkursa REM je trebalo da napravi analizu i da utvrdi te činjenice. Možda postoji prostor i za više dozvola, ali to ne znamo, kod nas se politike, medijske i svake druge, donose na osnovu utisaka i nagađanja, i naravno pod ozbiljnim političkim uticajem – kaže Ivana Stevanović.

Ana Martinoli takođe ukazuje na neophodnost analize pre raspisivanja konkursa i dodaje da je bila potrebna i „izrada strateškog dokumenta razvoja kojim bi bila razrađena i definisana poželjna struktura tog istog tržišta“.

– REM procesima dodele dozvola zapravo direktno kreira javni prostor na nivou kvaliteta i raznovrsnosti dostupnih informacija, što se kasnije direktno preslikava na društvene i političke procese u zajednici. Pritom, REM bi trebalo da vodi računa i o održivosti medijskog tržišta, a održivost čine ne samo stabilni, višestruki i od države nezavisni izvori finansiranja, već i profesionalizacija medija, razvijanje poslovnih osnova i poslovnih kapaciteta medijske industrije, podsticanje i zaštita slobode govora – kaže Martinoli.

Nacionalna frekvencija bi trebalo da bude javno dobro, koje se daje na korišćenje privatnoj televiziji koja bi potom trebalo da postupa tako da zadovoljava interes najšire javnosti. Televizije koje imaju nacionalnu pokrivenost vidljive su u svim delovima zemlje i imaju najveću publiku zbog čega mogu da računaju i na najveći prihod od reklama koji bi trebalo da budu osnovni izvor finansiranja. Ranije analize pokazale su da najveći deo novca od oglašavanja, čak 89 odsto, ide televizijama sa nacionalnom frekvencijom.

Ipak, nije sve u parama. Da jeste ne bi u Srbiji bilo preko 2600 registrovanih medija, koji ni po jednom zakonu ne mogu profitabilno da posluju na tržištu koje je veličine srpskog.

– Kada imate ovako veliko tržište u smislu broja medija, sa čak četiri nacionalne televizije, plus programe javnog servisa koji, po našem zakonu, takođe imaju pravo na finansiranje od reklama, odnosno tržišta, a to isto tržište nema dovoljno novca da pokrije troškove svih tih emitera, onda su svi ti mediji potencijalno podložni kontroli, uticaju političkih ili ekonomskih centara moći na njihov rad, izveštavanje, objektivnost i profesionalnost. Dodatno, malo novca za tako veliki broj emitera znači i skučen prostor za razvijanje kvalitetnijih, inovativnih formata, za ulaganje u tradicionalno nekomercijalne programe kao što su obrazovni, dokumentarni, kultura i umetnost – dakle, ukupan kvalitet medijske ponude neminovno opada, a zabavni i najkomercijalniji formati praktično postaju dominantni, u našim uslovima često i jedini koji se nude – ocenjuje Ana Martinoli.

Šta bi bilo kad bi bilo

Kada bi odlučivao o dodeli nacionalne frekvencije po propisima, REM bi trebalo da se vodi kriterijumima koji su sadržani u Pravilniku o minimalnim uslovima za pružanje medijske usluge. Upravo na članove ovog dokumenta REM se taksativno poziva obrazlažući svoju poslednju odluku. Ukratko, pored tehničkih, organizacionih, finansijskih aspekata poslovanja, regulatorno telo trebalo bi da sagleda i u kojoj meri medij poštuje „profesionalne i etičke medijske standarde“. Ti standardi nisu nikakvi zakoni astrofizike već najjednostavniji principi pristojnog ponašanja – da nije dozvoljeno vređati osobu zbog nacionalne pripadnosti, ili da je opasno otkriti identitet maloletne žrtve nasilja, ili da je govor mržnje vid nasilja, ili da se lečenje steriliteta ne može uporediti sa oplodnjom krava.

Ako je REM trebalo da ceni poštovanje osnovnih profesionalnih načela kako se desilo da televizije kao što su u prvom redu Hepi i Pink ponovo dobiju nacionalnu frekvenciju? Ili ako je i jasno kako se desilo, kako je takvu odluku moguće obrazložiti na smislen način? Na osnovu čitanja dokumenta na sajtu REM-a reklo bi se da REM nikad teži zadatak nije imao ispred sebe.

U obrazloženju svoje odluke REM navodi između ostalog da je procenjivano da li je u prethodnom periodu kandidatima izrečena neka mera poput opomene, upozorenja, privremene zabrane emitovanja. Dalje se konstatuje da je Pink imao dve mere upozorenja koje je izrekao Regulator, televiziji Hepi izrečene su tri mere upozorenja i tri mere privremene zabrane objavljivanja, a TV Prvoj jedna zabrana emitovanja i jedno upozorenje. Televizija B92 nije bila na ovaj način sankcionisana.

Omaklo se, živi je to program

Komentarišući ove kazne REM ipak pokazuje veliko razumevanje za počinioce pa kaže da je potrebno istaći „da je reč o pojedinačnim situacijama koje su se dešavale, po pravilu, u tzv. živom programu“, kada voditelj odnosno urednik ima manju mogućnost kontrole pa samim tim i manju odgovornost. Pri tome REM-u promiče da su se neke mere odnosile i na emisije koje nisu emitovane uživo već su ranije snimljene ili da se u određenim situacijama radilo o učestalom ponavljanju istog prekršaja.

Podjednako veliki izazov da objasni kako su Pink i Hepi ispunili kriterijume za dodelu nacionalne frekvencije REM je imao i kada se radi o poštovanju ranijih elaborata. Elaborat je dokument u kome televizija koja konkuriše za nacionalnu frekvenciju objašnjava kakav program planira da ima u narednom periodu. Prethodno pomenuti pravilnik koji definiše kriterijume za dodelu nacionalne frekvencije navodi da se „kvalitetnim programom smatra program u kome naučno-obrazovni, kulturno-umetnički, dokumentarni ili dečiji program, odnosno program za maloletnike, zajedno ili pojedinačno, čine više od 20 odsto ukupno godišnje objavljenog programa“.

Izveštaj Službe za nadzor i analizu REM-a za 2020. godinu dostupan na sajtu pokazuje da je ovaj kriterijum nije ispunila nijedna od televizija. U slučaju TV B92 izostao je kulturno-umetnički program, TV Prva nije imala ni naučno-obrazovni sadržaj, TV Pink i Hepi nisu emitovali tri od pet obaveznih programskih žanrova (kulturno-umetnički, naučno-obrazovni i dečji).

Sve četiri televizije su se u svojim ranijim elaboratima obavezale da će ispuniti ove obaveze, te imati raznovrsan program. Nijedna to nije ostvarila. I pored toga REM im dodeljuje nacionalne frekvencije i konstatuje „podnosilac je u potpunosti poštovao programski elaborat na osnovu koga mu je izdata dozvola (imajući u vidu da Savet Regulatora nije izrekao nijednu meru navedenom podnosiocu zbog nepoštovanja istog)“.

Dakle, pošto Savet REM-a nije kaznio televizije zbog nepoštovanja elaborata – smatraće se da je elaborat poštovan iako dokumenti samog REM-a navode suprotno.

– To obrazloženje je do te mere je cinično da ne zaslužuje nikakav komentar. Svakome je jasno posle 15 minuta gledanja televizije sa nacionalnom frekvencijom u kojoj meri ništa nije poštovano. Do 2020. godine od ukupno 67 izrečenih mera, 20 je bilo izrečeno Hepiju. Pa, to valjda nešto govori o ponašanju tih emitera – kaže Ivana Stevanović.

Neću više nikad, časna reč

Tokom predstavljanja kandidata Olivera Zekić kazala je da svi imaju iste startne pozicije, te da je ovo potpuno novi konkurs. A na tom novom konkursu televizije su priložile nove elaborate. Predstavnici Hepi televizije uz to su još rekli da žele da postanu porodična televizija. Mere koje su im izricane bile su, tvrde, vaspitne prirode i uticale su na njih da se potrude i isprave greške. Još su i obećali da više neće emitovati rijaliti „prisilnog okruženja“, već isključivo rijaliti dokumentarističkog i dramskog pristupa.

A kad je reč o rijalitiju, i Pink je dao novo obećanje – da će rijaliti biti emitovan od 22 ili 23 sata, van prajm tajma. Predstavnici Pinka još su istakli da su poštovali zakonski minimum za kvalitetan program, ali da on nije adekvatno obeležavan. Nešto slično kazao je vlasnik Pinka Željko Mitrović u emisiji Televizije Vojvodine „Prav ugao“ kada je naveo da je emisija DNK čist dokumentarni program, ali da nije tako obeležena. REM-u je ovo bilo dovoljno.

Ivana Stevanović kaže međutim da je Fondacija Slavko Ćuruvija zajedno sa Crtom podnela tužbu Upravnom sudu zbog odluke REM-a o dodeli četiri frekvencije. Vrlo je verovatno da će pre nego što se Upravni sud izjasni, REM doneti odluku i o petoj frekvenciji. Ivana Stevanović navodi ipak da se stvar mora isterati do kraja.

-Mi od ovoga nećemo odustati, jer je ovo jedno flagrantno kršenje zakona, bezobzirno neosvrtanje prema društvu, zakonu, prema pristojnosti na medijskoj sceni. Imamo zacrtan pravni put, nećemo odustati jer je pređena svaka granica – zaključuje Ivana Stevanović.

Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno nr izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.