ENSvetlana Lukić i Svetlana Vuković već pet godina vode radio-emisiju „Peščanik“ na Radiju B92. Transkripti jedanaest emisija, emitovanih u prva tri meseca ove godine, objavljeni su nedavno u štampanom formatu i prvi tiraž knjige „Peščanik FM“ (Fabrika knjiga) rasprodat je za nedelju dana. Iako broj sagovornika „Peščanika“ nije prešao sto, istraživanja pokazuju da ovu emisiju u Srbiji sluša oko sto hiljada ljudi. Tandem Lukić&Vuković u poslednjih pet godina napravio je oko hiljadu intervjua „sa ljudima koji smatraju da je građanska Srbija moguća“.
Prvo pitanje za Svetlanu Lukić bilo je šta, kao svoj sistem vrednosti, nude njeni sagovornici?
– Problem je u tome što desnica, klerikalci, ima jasan sistem vrednosti. Non-stop su u ofanzivi. S druge strane, pripadnici građanske, liberalne opcije stalno su u situaciji da reaguju i da se brane.Da reaguju na govor Amfilohija na grobu majke Radovana Karadžića, da reaguju na odgovor Labusa na aferu sa „Eriksonom“. Ti ljudi su uvek i samo u defanzivi i u pokušaju da nešto spreče. Zbog toga zastupaju samo najelementarnije vrednosti – da ne možeš da ubiješ čoveka a da ne odgovaraš, da moraš da poštuješ sve zakone a ne samo onaj koji ti odgovara, da crkva i država treba da budu odvojene. Najumniji ljudi u ovoj zemlji, a imam privilegiju da razgovaram sa njima, zalažu se za osnovne ideje koje vladaju samo 300 kilometara od nas.
Vaš „novinarski“ stav je vrlo političan. Da li to znači da biste se bavili politikom?
– Ne. Svojevremeno sam, pre 12 godina, dobila ponudu jedne stranke da budem njihov portparol. Bila sam šokirana odakle im ta ideja. To je bila stranka ljudi koji su tada bili prirodni saveznik B92. U stvari, za vreme Miloševića smo bili prirodni saveznici sa mnogim ljudima sa kojima ni kafu ne bih popila.
Kada ste počeli da bivate svesni toga?
– Sećam se svog očaja 5. oktobra. Stojim na stepenicama Skupštine, ugledam Velimira Ilića u svilenoj trenerci i shvatam da smo mi koji smo zvonili zvončićima bili smešni, nemoćni, jer je morao da dođe čovek sa batinama da bismo srušili Miloševića. Već tada sam rekla da me je strah od cene koju ćemo za to morati da platimo. I evo sada je plaćamo. Nije više pitanje života ili smrti, rata, bombardovanja, i ljudi su pokazali svoje prave ideje i stavove – da su monarhisti, klerikalci ili da im nije strašno to što se desilo u Srebrenici…
Koliko je tu reč o mentalitetu, a koliko o stvarnim političkim opcijama?
– Sve do 5. oktobra nikada nismo živeli u demokratskom sistemu, ako se ovo može nazvati demokratijom. Moji sagovornici istoričari ukazuju da smo sukobe, slične današnjim, imali 200 godina – način na koji su formirane političke partije, kako su se kumovi svađali, kako je politika bila porodična stvarÖ Mnogo toga što sada živimo, i što često zovemo mentalitet, jeste odsustvo demokratske tradicije. Mi ne znamo kako se živi u demokratiji.
Zar ne mislite da bi onih 40 odsto apstinenata na izborima dobro dočekali jasno definisane građanske ideje?
– Neki moji sagovornici tvrde da veći broj od ovoga i ne može da izađe na izbore, pošto neće pristati da glasaju protiv radikala. Jeste da nemamo izbora, ali ne zaboravite koliko imamo nepismenih, koliko imamo ljudi koji žive u malim, zatvorenim sredinama koji često nisu ni u stanju da prepoznaju neku dobru opciju. To se pokazalo sa Zoranom Đinđićem. Kada se pojavio na televiziji posle 5. oktobra, neki ljudi su rekli – promenio se. Pitala sam kako znate da se promenio kada ga ranije niste ni čuli, ni videli. Ovde vlada strahovita zbrka, a u zbrci ljudi posežu za lakim rešenjima, a to su radikali.
