Podaci o građanima – imena, prezimena, brojevi telefona, video-snimci – nalaze se u
bankama, poštama, državnim ustanovama, na Internetu, i lako se mogu
zloupotrebiti. Kako je za ”Novosti” rečeno u kabinetu poverenika za zaštitu
podataka o ličnosti Rodoljuba Šabića, tokom poslednje godine stigla su čak 582
dopisa građana koji nisu želeli da daju podatke u strahu od neprilika.
U
256 slučajeva tražili su pojašnjenje da li su dužni da daju podatke, dok je
njih 275 zahtevalo da poverenik pođe u inspekcijski nadzor. Građani se najčešće
žale na zloupotrebe matičnog broja, podataka o zdravstvenom stanju, kao i onih
koji se nalaze u bazama policije i banaka. Čak 90 građana izgubilo je u
presudama koje nisu bile u njihovu korist, a podaci su im bili zloupotrebl
Novo
polje gde bi kradljivci podataka mogli da se razigraju jeste popis stanovništva
koji se trenutno sprovodi. Bar tako smatraju oni koji se oči u oči nađu sa
anketarom kome referišu i zdravstveno i imovinsko stanje.
Interesovali
su se da li popisivaču moraju da navedu imovinsko stanje, da li će anketari
biti kažnjeni ukoliko ne čuvaju podatke – kaže, za ”Novosti”, Aleksandar
Resanović, zamenik poverenika.
Jer,
pravo pitanje koje sve muči jeste: ko garantuje bezbednost podataka od trenutka
kada ih građanin poveri popisivaču do predavanja popisnog materijala? I ko
garantuje da ih popisivač neće preneti nekom, fotokopirati, ili pokazati trećoj
osobi?
Iz
Republičkog zavoda za statistiku poručuju da svi popisivači imaju obavezu
čuvanja službene tajne i podataka.
–
Zakon o popisu propisuje načine zaštite informacija – objašnjava Ljiljana
Đorđević iz Republičkog zavoda za statistiku. – To podrazumeva ograničeni krug
osoba koje dolaze u dodir sa popisnim materijalom. Prikupljeni obrasci, po
završetku posla u popisnom krugu, popisuju se i pakuju. Od mesta gde je anketa
obavljena do sedišta komisije materijal se prevozi pod pratnjom.
Podaci
se mogu krasti preko Interneta, ulaskom u baze podataka banaka, sa čipova na
pasošima, ličnim kartama i karticama, u papirnim arhivama, sa hard diskova, pa
čak i kopanjem po đubretu… Pretpostavlja se da postoji oko 300.000 baza
raznih podataka.
Trećina
ukupnih prevara u svetu odnosi se na krađu identiteta, što je bio slučaj i kod
nekih od haških begunaca. Jedan od drastičnijih primera bio je i kada je
prikupljena dokumentacija za izgradnju građevinskog objekta, i to na ime čoveka
koji nije živ.
U
Srbiji postoji Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, ali on nije garancija
tajnosti. Ovaj akt nije u potpunosti usaglašen sa međunardonim pravilima ni sa
Ustavom.
–
Na primer, najviši pravni akt kaže da se prikupljanje, držanje i obrada
podataka uređuju isključivo zakonom, a zakon, opet, kaže da to sve može da se
uradi i podzakonskim aktom, propisom ili ugovorom. Zato je poverenik pred
Ustavnim sudom pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti i stav se još čeka –
objašnjava Resanović.
Zakon
se, međutim, ne bavi biometrijskim podacima i video-nadzorom, osim onog u
saobraćaju koji je uređen aktom. Nepotpune su odredbe o iznošenju podataka iz
Srbije, ne definišu se istorijske, statističke i naučnoistraživačke svrhe zbog
kojih se podaci uzimaju.
Ovoj
dugačkoj listi koja u neku ruku i podstiče zloupotrebe pridružuje se i to da
poverenik nema u potpunosti odrešene ruke i da Vlada nije donela akte o
arhiviranju osetljivih podataka, iako je rok istekao 2009. godine, a ni
strategiju o zaštiti, što je trebalo da učini još prošle godine.
Autor: E.V.N.
