EN
[box align=’box-center’ id=’14798′]
Novinarki Blica Tamari Marković jedne noći 2011. godine policajci u civilu upali su u stan i saopštili kako bezbednosne procene pokazuju da joj je život ugrožen, pa joj je određeno dvadesetčasovno obezbeđenje. Godinu i po dana ranije, krajem jula 2009. u Blicu je izašao tekst „Subotić i Joca se susreli u vili u Baru pre ubistva Pukanića“ u kojem je autorka, pozivajući se na anonimni izvor iz policije, prenela informacije iz naslova i, po odbrani Stanka Subotića Caneta, iznela insinuacije o sastancima Subotića i Jocića u Crnoj Gori čime je „sugerisala Subotićevu umešanost u Pukanićevu likvidaciju“. Tamara Marković Subota bavila se i istragom protiv Darka Šarića.
DOSIJE: Dugo se bavši hronikom, a to podrazumeva i organizovani kriminal. Jedne noći pred Božić ti u kući, zvoni telefon i?
TAMARA MARKOVIĆ SUBOTA: Oktobra 2009. kreće akcija Balkanski ratnik i pisanje o narko-klanu Darka Šarića. Mislim da smo moja redakcija i ja uradili vrhunski posao u istraživačkom novinarstvu, jer smo otkrili ko su članovi Šarićevog klana, koje su saradnike imali u policiji, koje saradnike u vladi, kako i zašto je neko morao da radi krijući istragu da ne bi curile informacije, kako se prao novac, ko su bili saradnici u pranju novca, u firmama, u bankama… U početku nisam mogla da zamislim razmere svega, koliko klan duboko ide u poslovima, i u kokainu, i u pranju para, i u vezama, i sa ljudima koji su moćni i prosto je svaki dan donosio neku novu informaciju i puno se radilo.
Ni oktobra 2009, ni celu 2010. nisam nijednog momenta osetila strah, niti da sam ja zbog tog pisanja ugrožena; prosto mi je bilo drago što radimo dobro i što to ide zaista onako kako treba da se radi jedna istraživačka priča. Nisam ni razmišljala da bi Darko Šarić ili njegov klan ili bilo ko iz te grupe imao problem sa mnom, jer su u tom momentu imali svojih jako velikih problema. Bili su u bekstvu, novac odlazi, plene im imovinu. Po mome, ja sam poslednja na koju bi oni pomislili. I onda se situacija menja jedno veče, pred Badnji dan 2011, zvoni telefon, zovu me direktor policije i specijalni tužilac I obaveštavaju da imaju operativne informacije koje ukazuju da mi je ugrožen život od klana Darka Šarića. U tom prvom momentu pokušavaju da me ne uplaše, pitaju „gde si, pa je l’ sve o kej“, pa malo bi trebalo da se pozabavimo ko je gde, postoje neke informacije, neka operativna saznanja, malo će policija doći da te obiđe, da vidi tu da li se neko sumnjiv muva oko kuće. I meni u stvari sve biva jasno. Naravno da ni ja nisam htela preko telefona da previše pitam i onda je to bilo otprilike tako – pa evo za deset minuta će ti doći policija u kuću.
U kući sam sa ćerkom i roditeljima, majka uvija sarmu i treba da im kažem da će doći policija. Bukvalno za deset minuta je bila puna kuća. Kažem, pa to je zbog pisanja, nije ništa strašno, samo prosto malo da se povede računa itd. I moj život menja se za 180 stepeni, dobijam obezbeđenje najpre iz mladenovačke policije, policajac u civilu koji ide sa mnom, onda se u to uključuje Uprava za obezbeđenje ličnosti I objekata MUP-a…
<!—->
DOSIJE: Najpre mladenovačka policija, a to je ono što se zove obezbeđenje po mestu prebivališta. Koliko to traje?
TAMARA MARKOVIĆ SUBOTA: Oni su bili zaduženi za moju bezbednost, patrolnim kolima obilaze moju kuću, ceo taj kraj, ko prolazi, jedan policajac ide sa mnom policijskim kolima na posao, vraća me, gde god ja idem on ide sa mnom. I to traje otprilike mesec dana, koliko je bilo potrebno da se napravi bezbednosna procena, daju sva odobrenja i onda se uključuje Uprava za obezbeđenje.
Zaboravila sam da kažem, dan nakon što su me pozvali i direktor i specijalni tužilac odlazim u MUP i tamo u Upravi kriminalističke policije dobijem informaciju da je meni ugrožen život od klana Darka Šarića. To nisam očekivala, veliki kriminalci, Crnogorci pride kojima bi trebalo da je ispod časti da ubiju ženu, da im se žena, samohrana majka, nađe na meti… U tom momentu se menja život, počinjete da razmišljate drugačije, kreće strah i sagledavanje svega na drugačiji način, ali nikad nisam dozvolila da strah preovlada, nisam o tom strahu razmišljala nikad duže od pet minuta, šestog minuta bih bila u paranoji koja nije dobra ni za mene, ni za moju porodicu.
<!—->
… Kako to izgleda? U kuću mi je došla cela ekipa Uprave za obezbeđenje koja je razgledala prvo moju kuću, dvorište, propitala ceo komšiluk, kod svakog bila, proverila dosijee. Proveravali su ko bi s koje strane mogao da uđe u dvorište, da mi uđe u kuću, da li bi snajper s koje strane mogao da me pogodi ako sedim u fotelji u dnevnoj sobi ovde ili onde… Nakon toga je patrola 24 sata ispred moje kuće, oni se smenjuju na 8–12 sati i obezbeđenje ide nonstop sa mnom. U mom slučaju bila su dvojica stalnih policajaca i još dvojica koja su upadala u zavisnosti od odmora.
Tri i po godine sam imala obezbeđenje. U početku izgleda strašno jer vam to potpuno naruši slobodu, privatnost, intimu, prosto nijednu tajnu nisam imala jer i da sam htela da imam ne bih mogla da je sakrijem od njih dvojice. Posle se priviknete. Oni su izuzetni profesionalci, sva četvorica, vode računa o svakom mom koraku, kad ulazim u restoran prvo jedan proveri ko je unutra, onda ja ulazim, drugi čuva kola. Mi smo čak bili i u Crnoj Gori na moru i to je izgledalo tako što prvo jedan izađe, potom njih dvojica pa pogledaju da li je eventualno neko postavio bombu ispod službenog auta, pa onda obiđe jedan krug sam, pa onda tek ja i dete ulazimo u kola, ali pored njih se osećate zaštićeno.
Suština cele te priče o obezbeđenju ljudi koji su se bavili borbom protiv organizovanog kriminala, bez obzira da li su to novinari, tužioci, sudije, policajci, ti ljudi su zaista učinili jako puno i nije bio samo Darko Šarić, Sreten Jocić, počelo je od Zemunskog klana praktično, bilo je huligana i navijača, to su zaista bili vrlo ozbiljni slučajevi koji su završavali ozbiljnim presudama.
Svi ljudi koji su od početka do kraja bili uključeni u borbu protiv organizovanog kriminala zaista su bili ugroženi i dobili su obezbeđenje. I to jeste veliki trošak za državu, ali borba protiv organizovanog kriminala nema cenu. U jednom momentu smo svi mi ostali bez obezbeđenja kad je država pokrenula mere štednje što je bilo potpuno očekivano. Jer ako se penzionerima smanjuju penzije, lekarima, policajcima plate, onda zaista nije prioritetno da neko ima obezbeđenje. Ali, s druge strane je posledica, pitanje ko će da da sve od sebe u borbi protiv organizovanog kriminala?
DOSIJE: Imaš li saznanja o tome da li je proveravana tvoja bezbednost od trenutka kad ti je ukinuto obezbeđenje do danas?
TAMARA MARKOVIĆ SUBOTA: Avgusta 2014. zamenik načelnika Uprave za obezbeđenje me pozvao telefonom, jako kulturno, vrlo profesionalno, došao kod mene kući i rekao – po novoj bezbednosnoj proceni vi više niste bezbednosno ugroženi, prestaje potreba za angažovanjem obezbeđenja. I vrlo profesionalno čovek je rekao – ako ikada budete imali neki problem, ako posumnjate da se nešto dešava, evo vam moj broj telefona, možete da pozovete.
Nisam dobila nikakav papir, nisam ga dobila ni kad sam dobila obezbeđenje, ni kada mi je ukinuto, to je prosto standardna procedura, papiri su u MUP-u, a nama koji imamo obezbeđenje se ne daju.
Mislim da ova država ne bi sebi dozvolila da se bilo kom novinaru desi nešto strašno, ali država ima preča posla od toga da se bavi nama novinarima i našom bezbednošću i mislim da se ne bave. Reagovali bi da bilo ko od nas nešto prijavi, ali mislim da ni mlađi novinari više ne bi sebe doveli u situaciju u koju smo ja i moje kolege u to vreme sebe doveli.
DOSIJE: Ispričaj nam kako si pobegla i kakve je to posledice imalo.
TAMARA MARKOVIĆ SUBOTA: Bilo je to na samom početku, moja ćerka i ja smo se išunjale i otišle u sledeću ulicu gde ceo kraj ide na sankanje. Posle 10–15 minuta ja primetim crni audi sa zatamnjenim staklima koji kreće, prolazi, ide ka nama. Taj trenutak straha kad prestanete da dišete; legla sam preko ćerke na sankama, srce lupa, ne čujete ništa drugo osim svog srca I samo čekate kako će to da prođe. I taj audi je prošao normalno… Tad sam pobegla i više nisam. Posle shvatite da je ipak jako bitno da budete zaštićeni jer to vam daje snagu da funkcionišete normalno i da radite normalno kad imate nekog ko vas štiti i taj osećaj da vas država štiti, to je jako bitan osećaj. I vrlo je bitno da kriminalci znaju da vi niste neko ko je na ulici sam, nego neko ko je zaštićen.
DOSIJE: A onda u deset minuta razgovora sa zamenikom načelnika Uprave za obezbeđenje, shvatiš da više nemaš obezbeđenje. Kako izgleda život nakon tih 10 minuta?
TAMARA MARKOVIĆ SUBOTA: Opet je bio pakao prvih par meseci, sama sam, nema više nikog ko brine o svakom mom koraku, o tome da li neko ide prema meni, da li me neko gleda, da li je neko negde, ko je tu. Tad vi to počinjete da radite sami; kao što su oni učili od mene moje ponašanje, moje navike, tako sam ja učila od njih kako se oni ponašaju. Prvih par meseci sve što vam je sumnjivo primetite, na ulici, u prevozu, u restoranu, bilo gde. Kasnije se vratite na svoj normalan život jer prosto nije normalno da idete ulicom i da gledate ko je sumnjiv a ko nije sumnjiv.
[box align=’box-center’ id=’14795′]
Pročitajte i ostale tekstove objavljene u Specijalizovanom Dosijeu br. 41.
