EN
Sa njenim obrazovanjem, energičnošću i upornošću, Tei nije bilo teško da u svet novinarstva uđe brzo, i to kroz kulturu i umetnost, koje najviše voli i za šta je vezano njeno studiranje. Međutim, ona je posebna iz još jednog razloga. Zbog zdravstvenih problema vezana je za invalidska kolica, a to je nije sprečilo da, stalno nasmejana, osim posla koji obavlja, završava i doktorske studije, a nađe vremena i za porodicu, prijatelje i svoje ljubimce.
Energija kojom raspolaže svakako može da bude inspiracija mnogima koji se bore sa bilo kojom vrstom poteškoće u životu, a Tea koristi i ovaj razgovor da ukaže na sve što je osobama sa invaliditetom u našoj zemlji uskraćeno, i što im dodatno otežava život.
– Završila sam osnovne studije novinarstva na Fakultetu za kulturu i medije, posle toga sam upisala master Transdisciplinarne studije savremene umetnosti i medija, a potom i doktorske i kroz jedan interaktivan pristup predavanjima, kao istraživačkom radu, upoznala sam se još bliže sa oblastima koje me zanimaju poput savremene umetnosti, teorija moderne, avangardne, eksperimentalne, postmoderne i posebno analizirajući savremene pojavnosti medija. priča Tea za Danas.
Isprva je na Novu došla na praksu, ali je već kroz mesec dana pozvana da tamo i ostane.
– Uvek imate jednu određenu dozu neizvesnosti kada se upuštate u nešto novo i nepoznato, ali ne bih to nazvala strahom. Njihov odnos i pristup od prvog momenta kada smo se upoznali bio je vrlo pozitivan i pun dobrodošlice, kako od kolega novinara, tako i od urednika, tako da smo vrlo brzo ‘kliknuli’ i jako lepo se uklopili. Oni su već bili uigrana ekipa, a ja sam samo došla kao jedan novi član, brzo prihvaćen i evo tu sam, priseća se sagovornica Danasa početaka u redakciji Nove.
Kako Nikolić kaže, bilo joj je potrebno neko vreme da se opusti i uhoda, da shvati da je deo tima.
– I čim se to desilo počela sam da uživam i zapravo da se zabavljam dok radim. Ovo je jedan vrlo dinamičan posao, koji se radi svaki dan, jer emisija ide od ponedeljka do petka, tako da zahteva da budete prisutni i da svaki dan završite neku novu temu. Bavim se lepim temama, kulturom i umetnošću, to je ono što me najviše zanima, to sam i završila, tako da zapravo uživam i ne shvatam ovo kao posao nego kao jednu dobru zabavu za koju sam još i plaćena, što bih volela da nikad i ne izgubim, priča naša sagovornica, dok se priprema za naredni zadatak, reportažu sa 200. izvođenja predstave Voz, gde je na razgovoru čekaju Voja Brajović i Sergej Trifunović.
Tea Nikolić smatra da se može reći da je privilegovana zbog tema kojima je najpre počela da se bavi, pa su kultura i umetnost zaslužni za takav njen doživljaj novinarskog posla.
– Ovo je jedan zaista divan posao, koji zahteva dosta energije, ali vam i daje mnogo pozitivnih emocija. S druge strane, upravo su takve teme i najbolja forma za nekog ko je tek počeo da ulazi u suštinu novinarstva, bar sa ove praktične strane, jer daje dosta mogućnosti da se nauči i da se isprobaju razne forme, kaže Tea.
Određene zdravstvene probleme, koji su Teu doveli do invalidskih kolica, ona nastoji da reši već nekoliko godina. Do pozitivnog razrešenja, ona se trudi da u svakodnevnim aktivnostima funkcioniše bez zastoja.
– Meni lično to što trenutno ne hodam u funkcionisanju ne predstavlja problem, koliko god to ‘čudno’ zvučalo. Sa roditeljima koji su tu da me prevezu od tačke „a“ do tačke „b“ sam već uigran tim, tako da svakodnevno funkcionišem najnormalnije. Stav kolega sa Nove prema meni od samog starta bio je apsolutno prijatan i normalan, to što ne hodam nije predstavljalo nikakav problem u našoj komunikaciji niti saradnji, jer su na prvom mestu ljudi, pa tek onda novinari i urednici, naglašava Tea.
Iako napominje da boriti se da zdravstvenim problemima nije lako, posebno ne sa nekim težim, koji traju više godina, kaže da ona veliku podršku duguje roditeljima.
– Moji roditelji se od samog početka prema meni i mojim zdravstvenim problemima nisu odnosili kao prema nekoj vrsti prepreke, već su se trudili da uvek održe pozitivan stav i da nađemo rešenje. Zahvaljujući njima, ali i svojoj odluci, ja funkcionišem potpuno normalno i nikad nisam dozvolila da to što ne hodam bude prepreka u bilo kojoj vrsti komunikacije ili rada. Verujem da ljudi moraju prvo sami sa sobom da reše neke stvari i da ako se odluče da nastave dalje onda to i urade. Svako od nas je individua za sebe, ima neki svoj put, želju kako da živi i funkcioniše i ima pravo da bira, jasna je Tea Nikolić.
Ipak, naša sagovornica skreće pažnju da kod nas nije svim osobama sa invaliditetom omogućeno da rade ili funkcionišu.
– To se retko vidi i to je tužno. Trebalo bi da mogu da žive normalno kao i svi. Međutim sistem, predrasude i diskriminacija su nažalost prepreke koje se teško brišu i te barijere koje postoje su vrlo stvarne i tu su. Na sreću, ja nisam imala negativna iskustva, ali nije sa svima tako. Nemamo svi iste mogućnosti i nisu svi dovoljno mentalno jaki da odluče da nastave dalje. Moralo bi mnogo više pažnje da se posvećuje tom problemu i podiže svest o tome da diskriminacija bilo koje vrste ne sme da postoji, upozorava novinarka Nove S televizije.
Ona poručuje da pred sobom vidi ideje, ciljeve i želje, kada je budući posao u pitanju, a volela bi da se oproba u drugim novinarskim formama pa možda i autorskoj emisiji, ali za to, kako smatra, ima još puno vremena pred sobom.
Srbija ne nudi osnovne mogućnosti osobama sa invaliditetom
Nažalost, u našoj zemlji nema nekih osnovnih mogućnosti koje postoje u zemljama na Zapadu, kao što su na primer ispusti na ulicama. Kod nas oni postoje samo po centru grada, nema rampi za ulazak u objekte poput pozorišta, zdravstvenih ustanova ili bilo kojih drugih institucija. To je velika prepreka ne samo za osobe koje imaju poteškoće pri hodanju ili su u kolicima, već i za majke sa decom u kolicima ili za starije ljude.
