Jer, potencijalnih kandidata za napadače ima nešto malo manje od broja potencijalno nenormalnih Srba.
Teofila Pančića, kolumnistu nedeljnika „Vreme“, dvojica napadača pretukla su u subotu uveče metalnom šipkom u Zemunu. Zadobio je kontuziju lobanje i povrede na ruci. Dvojica mladića, lica sakrivenih kapuljačama, ušli su za Pančićem u gradski autobus i, naočigled velikog broja putnika, napali ga i tukli šipkom po glavi i telu. Niko nije reagovao. Niko nije prišao da pokuša da ga odbrani. Neki jesu sebi… promenili su autobus…
Možda se u mnogim stvarima i ne slažem s Teofilom, još manje sa sličnim teofiličarima koji okružuju ovog visprenog i kreativnog kolegu, ali napad na njega nije napad na novinare, još manje na srpske kolumniste, već je napad na svakog od tih običnih, nemih posmatrača. On šalje poruku da je usred bela dana moguće ubiti (a ko garantuje da napadači nisu želeli upravo to) svakog od nas, vas, njih… Svakog od svih…
Kako rekoše sutradan na nekim večernjim vestima, s Teofilom su razgovarali i podršku mu dali predsednik Tadić, direktor policije Veljović… Obećali su mu brzu reakciju, najavili da je prioritet pronaći krivce i za ranije napade na novinare… Razmišljam šta bi se desilo da je Pančić kojim slučajem izvukao neki dedin perorez i uzvratio siledžijama. Ili da je neko od prisutnih malo probušio noge tim bahanaličarima… Da su batalili gandijevštinu i napadaču malo recnuli njušku… Dobili bi veću kaznu od ove koju će dobiti klinci s kapuljačama, ako ih ikad budu uhvatili. Tadić i Veljović se ne bi oglasili, vesti bi ostale bez priloga. U Srbiji je dozvoljen napad na novinare koji se voze gradskim prevozom, ali nije dozvoljen napad na napadače…
Setiše me juče na onoj vic, kad lik u odelu prilazi čistaču cipela, stavlja nogu na kutiju i kad primeti da je čistač njegov bivši kolega, on se ozari, potapša ga po ramenu i reče mu: „Gde si, legendo?! Da li znaš da se po firmi još uvek prepričava kako si ono bez dlake na jeziku odbrusio direktoru i kako si mu zasluženo tresnuo šamarčinu! Svaka ti čast na mudima, kralj si!“
I čistač cipela i Teofil u toj i takvoj Srbiji samo su dobri naslovi… Za dnevničke ili kompanijske abradžije. Ništa više!
Autor: Aleksandar Sale Jovanović
