EN
Kada je američki konzervativni radijski voditelj i viđeniji teoretičar zavere Aleks Džouns, odlukom porote u Ostinu (Teksas), nominalno primoran da isplati gotovo 50 miliona dolara po tužbi roditelja deteta ubijenog pre 10 godina u pucnjavi u školi, deo obične publike se zapitao:
„Šta to tačno znači za mene?”
Kratkoročnu satisfakciju, jer neko s mnogo novca (procena je da firme Aleksa Džounsa vrede između 135 i 270 miliona dolara) ostaje lakši za – mnogo novca? Ili nadu da postoji neko ko se brine o odgovornosti za javno izgovorenu reč?
Ili u domaćem kontekstu: da li sudovi u Srbiji imaju ikakvu ulogu u zaštiti javnosti od posledica širenja lažnih vesti i teorija zavere?
„Izrežirana predstava sa glumcima”
Bilo je to masovno ubistvo s najviše žrtava u jednoj osnovnoj školi u istoriji Sjedinjenih Američkih Država. Tog 14. decembra 2012, dvadesetogodišnji Adam Lanza ubio je 20 učenika (od šest i sedam godina) i šest zaposlenih u školi Sendi Huk u gradiću Njutaun, u saveznoj državi Konektikat.
Džouns, koji je osnivač medijske platforme InfoWars, celu stvar je od početka nazvao „potpunom laži” i „džinovskom obmanom”. Sve je bilo izrežirano, poručivao je svojim sledbenicima, sve su to bili glumci, niko tu nije stradao, a ideja liberala bila je da se čitav slučaj iskoristi kao pretekst za ukidanje Drugog amandmana – onog koji Amerikancima garantuje slobodu posedovanja i nošenja oružja.
Na suđenju je, onako skrušen, priznao da sad „veruje” da su se ubistva dece „stvarno dogodila”.
Naloženo mu je da uplati 4,1 milion dolara na ime kompenzacijske štete, a potom i dodatnu sumu od 45,2 miliona na ime kaznene štete (po zakonima države Teksas ipak će morati da isplati daleko manje novca; Džounsa pak čekaju još dva suđenja, takođe po tužbama roditelja ubijene dece u Sendi Huku, i to u državama gde zakon po pitanju kaznene štete nije toliko uviđavan).
Sud je ustanovio da su teorije zavere, godinama emitovane na InfoWarsu, dovele do uznemiravanja porodica žrtava, čak i do pretnji. Pored ostalog, Džounsovi sledbenici dolazili su na vrata skrhanih roditelja i od njih agresivno tražili da im pokažu – svoju živu i zdravu decu!
„Ovakva presuda znači preuzimanje odgovornosti i svest da teorije zavere nisu bezazlene. One mogu da nanesu konkretnu štetu i dodatno povrede žrtve i njihove porodice”, ocenjuje za Cenzolovku Ana Toskić Cvetinović, izvršna direktorka Partnera za demokratske promene Srbije.
„Teorije zavere preispituju celokupan sistem onoga što nam je poznato, dakle šteta je mnogo veća. Ovde se u pitanje dovode potvrđene naučne činjenice. To nije stvar ličnog uverenja, nego da li je prosto nešto lek ili nije, da li je Zemlja okrugla. Zvanične tvrdnje se, naravno, moraju ispitivati, ali na obrazložen i utemeljen način.”
Posledice teorija zavere
Pravni sistem Srbije poznaje uznemiravanje javnosti i izazivanja panike. Reč je o slučajevima poziva na akciju, bojkot ili napad na određene grupe li pojedince. To, dalje, može imati različite posledice, koje eventualno predstavljaju druga krivična dela.
Domaća praksa je, međutim, vrlo ograničena, objašnjava sagovornica Cenzolovke. Nije joj poznat slučaj da je za vreme pandemije neko odgovarao za sve te lažne vesti i teorije zavere, dok je, kako kaže, panika stizala – s vrha vlasti.
„Poremetio se sistem autoriteta. Protivargument bi bio da priču svedemo na pojedinačne slučajeve, ukažemo na konkretnu štetu”, smatra Toskić Cvetinović.
„Tako bismo javnosti mogli da objasnimo uzročno-posledične veze između izgovorenog i dela. Kada neko proživi ono što su morali roditelji te ubijene dece, mogli bismo početi da govorimo o tome da lažne vesti proizvode konkretne posledice.”
Takva veza, po njenim rečima, postoji u slučaju Aleksa Džounsa. Ali, naravno, američki pravni sistem umnogome se razlikuje od domaćeg.
„Šteta je emotivna i iz tog razloga postoji naknada za bol roditelja. A postoji i realna šteta: tim ljudima je bezbednost bila ugrožena. Bili su izloženi pretnjama onih koji su poverovali da je napad u školi tobože izmišljen. Morali su da angažuju obezbeđenje, njihov život je dodatno poremećen”, kaže Toskić Cvetinović.
| A U SRBIJI…
Šta se dešava kada predmeti na kraju dođu pred srpske sudove?
Prvo, dužina sporova u slučajevima govora mržnje, zaštite maloletnika i obezbeđivanja dostojanstva žrtava nasilja onemogućava zaštitu tužilaca ili tuženih, pokazalo je ranije istraživanje Slavko Ćuruvija fondacije.
Drugo, ovogodišnje istraživanje ukazalo je i na nejednak tretman novinara i političkih funkcionera u slučajevima ugrožavanja sigurnosti.
Treće, tužbe protiv medija koji retko krše Kodeks novinara ipak su manje uspešne od tužbi protiv tabloida.
„Više je odbijanja, jer je manje osnova za tužbu. Isto tako, mnogo je manje slučajeva: gotovo deset puta manje je tužbi protiv profesionalnih medija nego protiv tabloida koji često krše novinarski kodeks”, objašnjava Nataša Jovanović, pravnica u Slavko Ćuruvija fondaciji.
„Nemam, međutim, utisak da je to adekvatna satisfakcija. Podaci pokazuju, a i Cenzolovka je o tome pisala, da tabloidi dobijaju novac građana. Na taj način mnogo im je lakše da plaćaju odštete. One ne utiču na njihovo finansijsko poslovanje kao što utiču na nezavisne i lokalne medije.”
|
Smešno niske kazne
Problem je, kako kaže, sistemski, jer kao građani ne možemo da verujemo da će pravosudni sistem u svakom slučaju zaštititi naša prava.
Jedna od preporuka Fondacije jeste da – kad već potencijalne lažne vesti dođu pred sud – sudije u obzir uzmu prethodno ponašanje medija, kao i druge tužbe protiv njih.
„Imate jedne te iste aktere. Ako postoji deset tužbi protiv, na primer, Informera ili Kurira, ti predmeti dolaze kod različitih sudija i te sudije nemaju celinu u svom vidokrugu. Jednostavno, dosuđuju ono što se u sudskoj praksi uspostavilo kao standard. Govorimo najčešće o sumi od 700 ili 800 evra”, objašnjava Jovanović.
Kada bi se gradacijski povećavale kazne, smatra sagovornica Cenzolovke, moguće je da bi njihov uticaj bio značajniji.
„Ne možemo, međutim, imati garancije da će oni koji šire lažne vest ili teorije zavere promeniti svoje ponašanje. Ne mislim da su tužbe besmislene, ali tačno je da postupci traju predugo. Dobiti 700 evra za nešto što se dogodilo pre pet godina – ne verujem da je to neka satisfakcija”, kaže Jovanović.
„S druge strane, tabloidi su glasnogovornici režima. Prvi su tu kad se nameću teme i pokreću kampanje javnog blaćenja. Odatle se prelivaju u druge sfere društva.”
Sloboda izražavanja nije apsolutno pravo
Ipak, realan efekat presuda i odšteta nemoguće je utvrditi.
Velike i medijski dobro ispraćene kazne, teoretičarima zavere daju materijal da sebe predstave kao žrtve i mučenike. U svojim percepcijama i percepcijama sledbenika, oni su ti koji brane istinu. Upravo zbog toga su, je li, na udaru države i drugih centara moći.
Oni tvrde da brane naše pravo na slobodu govora!
Aleks Džouns posle presude nije propustio da spomene Prvi amandman – onaj koji štiti slobodu govora, štampe, okupljanja, veroispovesti i pravo na peticiju.
„Snažno se borimo za vaš Prvi amandman, vaš Drugi amandman, vaš Deseti amandman, za vaš suverenitet”, rekao je Džouns.
Sagovornice Cenzolovke se slažu da su mnogi teoretičari zavere u očima svojih pristalica – heroji.
Međutim, sloboda izražavanja, kako kažu, nije apsolutno pravo. Suprotstavljeno je drugim pravima i slobodama. To su, između ostalih, dostojanstvo pojedinca, zaštita od govora mržnje, pravo na privatnost, javno zdravlje, nacionalna bezbednost.
U slučajevima suprotstavljenih sloboda, odluku donosi sud.
U međuvremenu, lažne vesti i teorije zavere ostaju unosan biznis koji donosi mnogo novca odabranoj grupi pojedinaca.
Wall Street Journal je procenio da je u prvoj nedelji posle izricanja presude Džonsu, njegov InfoWars zaradio oko 800.000 dolara samo od prodaje svoje brendirane robe.
