Ono što nas je najviše pogodilo jeste da njeno plemenito lice bude manijakalno strgnuto sa naše i njene budućnosti. To lice koje je zračilo i budilo nadu da je sa njim moguća jedna bolja, civilizovanija Srbija. Izgleda da su upravo Tijanino pametno lice, blagost i vedrina, optimizam i nevina radost, podstakli u državi još jednu zver, koja je generisala svoj perverzni sadizam. Da zapravo Tijanu kazni – zbog njene ljudskosti. I da nas kazni – jer smo za njom strepeli. I da sve nas učini saučesnikom ubice – uvlačeći nas u ludilo ubijanja. Jer ta zver već preko dve decenije očuvava samo ono što je ružno i bolesno.
Da, država je nekoliko dana ubijala Tijanu po drugi put. Njenu porodicu je prepustila svojim hijenama. Pred svima nama je preko svojih medija oživljavala i osvetljavala ono što je ubica činio u prokletoj tami svoje duše i mozga. Umesto da je zaštiti makar post mortem, da je uzdigne u pijetetu i pozove naciju na sabornost u humanosti, država je kao meso-plen sadiste baca bez milosti u javnost, unižavajući i javnost, jer očekuje da smo čopor zveri koji će se tim plenom naslađivati. I crkva ćuti nad nehrišćanskim javnim skrnavljenjem tela i ličnosti žrtve. Od kakvog je i od čijeg je interesa bilo da nas država napadne ovakvim nekrofilnim podacima?
Država je najopasnija kada je slaba, kada se odmetne od građana, kada reši da poput vampira živi od njihove krvi, kada diže poreze dok oni siromaše, kada odluči da pljačka penzionere, a sve svoje socijalne i civilizacijske funkcije prebaci na grbaču polumrtve privrede i svojom patologijom uništi medije. I pretvori se u paradržavu.
Nikoga više ova država ne štiti, osim vladajuće kaste na svom vrhu.
