EN
U slučaju Daška Milinovića, neistomišljenici su prešli sa reči na tela, pa su odlučili da povedu polemiku protiv mrskih stavova izražajnim sredstvima kojima najveštije barataju – biber sprejom i metalnom štanglom. Da parafraziram Slobodana Miloševića čije telo trune pod požarevačkom lipom, ali mu je zato duh življi nego ikad: Ako ne umemo da polemišemo, bar umemo da se tučemo.
PROIZVODNJA NEPRIJATELJA
Napad na Daška zakonomerna je posledica zatrovane atmosfere koju već godinama stvaraju predstavnici vlasti i sve lojalne im strukture. Javna scena koju kontrolišu naprednjaci ponajviše podseća na permanentni lov na veštice, i to bez dana lovostaja. Narodna skupština odavno je pretvorena u pozornicu na kojoj se igra orvelovski komad.
„Dva minuta mržnje“, ministri se utrkuju u sipanju drvlja i kamenja po opoziciji i kritičkoj javnosti, predsednik Aleksandar Vučić svakog ko mu se ne divi do imbecilnosti sumnjiči za izdaju; Aleksandar Vulin se odao neumerenom šovinizmu usmerenom prema svim susednim zemljama i narodima, a uređivačka politika medija odanih vladajućoj kasti svodi se na satanizaciju svakog ko ne veruje da je Vučić mesija poslat s neba da spase srpski narod koji je po difoltu ugrožen sa svih strana.
Sudeći po onome što neprestano izgovaraju državni funkcioneri svih fela, od predsednika do najnižih činovnika – njih iskreno čudi što postoje neke opozicione stranke, novinari koji postavljaju nezgodna pitanja i kritički nastrojeni intelektualci. Da se samo oni pitaju, sve bi bilo tako jednostavno – jedna partija, jedan narod, jedan vođa, baš kao u stara dobra vremena. Najrazvijenija grana naprednjačke privrede je proizvodnja neprijatelja, u tome su nenadmašni i konstantno prebacuju normu. Nije naprednjačka propagandna mašinerija pala s neba.
Još od slavnih vremena „buđenja naroda“ zacarila je nacionalistička ideologija koja neprestano poziva na nacionalno jedinstvo, na okupljanje i homogenizaciju, a one koji ne pristaju na takvu totalitarnu matricu proglašava izdajnicima, otpadnicima i izrodima. Pored unutrašnjih, nacionalistički ideolozi su otkrili i čitav niz spoljnih neprijatelja, počev od Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka i Albanaca, da bi na kraju stigli do čitavog zapadnog sveta koji ništa drugo ne radi osim što po čitav dan kuje zavere protiv nebeskog naroda, i to iz čiste zavisti.
SLOŽNO ILI SLOŽENO
Raznolika su sredstva koja dominantna ideologija koristi za obračun sa izmišljenim neprijateljima, prilagođena vremenu i trenutnim okolnostima. Ponekad su to metalne štangle, ponekad ubistvo i bacanje u jamu sa živim krečom, ponekad etnička čišćenja i genocid, jedino što se ne menja je matrica koja insistira na nacionalnom jedinstvu, na jednoumlju i poricanju svake različitosti. Taj ideološki narativ najsažetije je izražen u krilatici „Samo sloga Srbina spasava„.
A onaj ko narušava slogu, ko se nešto kurobeca, izdvaja iz gomile i misli nasuprot masi – taj je neprijatelj koji ne želi da se Srbi spasu od nepoznate nemani, pa mu zato nema spasa. Problem je u tome što su jedinstvo i sloga puka fikcija koja postoji samo u umu autoritarnih ideologa, političara i njihovih zaslepljenih pristalica.
Društvo je po svojoj prirodi složeno, a ne složno; pluralistično, a ne monistično – iz prostog razloga što se sastoji iz nekoliko miliona različitih ljudskih bića koja doživljavaju i promišljaju svet na svoj način. Hteo ne hteo, čovek i sebe i sve oko sebe mora da gleda svojim, a ne tuđim očima.
Ne postoji najmanji zajednički sadržalac koji može da obuhvati sve te mnogovrsne težnje, osećanja, mišljenja, uverenja, nade, nastojanja, stremljenja, ideale i stilove života. Opaki snovi o jedinstvu, slozi i jednoumlju miliona ljudi pre ili kasnije vode u fašizam, drugog ishodišta nema. A napadačima na Daška koji ne mogu da se pomire sa najprirodnijom činjenicom da postoje ljudi koji se razlikuju od njih, metalna šipka neće pomoći. Jer bi zarad ostva
