Zlo i naopako

Tomislav Marković: Doktrina metalne šipke

Foto: Youtube Printscreen/Nova S

Ko god se u Srbiji drzne da misli svojom glavom i prozbori koju kritičku reč protiv dominantne konzervativne, nacionalističke, klerikalne ideologije – osuđen je na etiketiranje, otvorene izlive mržnje, pretnje smrću i slične verbalne bestijalnosti.

U slučaju Daška Milinovića, neistomišljenici su prešli sa reči na tela, pa su odlučili da povedu polemiku protiv mrskih stavova izražajnim sredstvima kojima najveštije barataju – biber sprejom i metalnom štanglom. Da parafraziram Slobodana Miloševića čije telo trune pod požarevačkom lipom, ali mu je zato duh življi nego ikad: Ako ne umemo da polemišemo, bar umemo da se tučemo.

 

PROIZVODNJA NEPRIJATELJA

 

Napad na Daška zakonomerna je posledica zatrovane atmosfere koju već godinama stvaraju predstavnici vlasti i sve lojalne im strukture. Javna scena koju kontrolišu naprednjaci ponajviše podseća na permanentni lov na veštice, i to bez dana lovostaja. Narodna skupština odavno je pretvorena u pozornicu na kojoj se igra orvelovski komad.

 

„Dva minuta mržnje“, ministri se utrkuju u sipanju drvlja i kamenja po opoziciji i kritičkoj javnosti, predsednik Aleksandar Vučić svakog ko mu se ne divi do imbecilnosti sumnjiči za izdaju; Aleksandar Vulin se odao neumerenom šovinizmu usmerenom prema svim susednim zemljama i narodima, a uređivačka politika medija odanih vladajućoj kasti svodi se na satanizaciju svakog ko ne veruje da je Vučić mesija poslat s neba da spase srpski narod koji je po difoltu ugrožen sa svih strana.

 

Sudeći po onome što neprestano izgovaraju državni funkcioneri svih fela, od predsednika do najnižih činovnika – njih iskreno čudi što postoje neke opozicione stranke, novinari koji postavljaju nezgodna pitanja i kritički nastrojeni intelektualci. Da se samo oni pitaju, sve bi bilo tako jednostavno – jedna partija, jedan narod, jedan vođa, baš kao u stara dobra vremena. Najrazvijenija grana naprednjačke privrede je proizvodnja neprijatelja, u tome su nenadmašni i konstantno prebacuju normu. Nije naprednjačka propagandna mašinerija pala s neba.

 

Još od slavnih vremena „buđenja naroda“ zacarila je nacionalistička ideologija koja neprestano poziva na nacionalno jedinstvo, na okupljanje i homogenizaciju, a one koji ne pristaju na takvu totalitarnu matricu proglašava izdajnicima, otpadnicima i izrodima. Pored unutrašnjih, nacionalistički ideolozi su otkrili i čitav niz spoljnih neprijatelja, počev od Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka i Albanaca, da bi na kraju stigli do čitavog zapadnog sveta koji ništa drugo ne radi osim što po čitav dan kuje zavere protiv nebeskog naroda, i to iz čiste zavisti.

 

SLOŽNO ILI SLOŽENO

 

Raznolika su sredstva koja dominantna ideologija koristi za obračun sa izmišljenim neprijateljima, prilagođena vremenu i trenutnim okolnostima. Ponekad su to metalne štangle, ponekad ubistvo i bacanje u jamu sa živim krečom, ponekad etnička čišćenja i genocid, jedino što se ne menja je matrica koja insistira na nacionalnom jedinstvu, na jednoumlju i poricanju svake različitosti. Taj ideološki narativ najsažetije je izražen u krilatici „Samo sloga Srbina spasava„.

 

A onaj ko narušava slogu, ko se nešto kurobeca, izdvaja iz gomile i misli nasuprot masi – taj je neprijatelj koji ne želi da se Srbi spasu od nepoznate nemani, pa mu zato nema spasa. Problem je u tome što su jedinstvo i sloga puka fikcija koja postoji samo u umu autoritarnih ideologa, političara i njihovih zaslepljenih pristalica.

 

Društvo je po svojoj prirodi složeno, a ne složno; pluralistično, a ne monistično – iz prostog razloga što se sastoji iz nekoliko miliona različitih ljudskih bića koja doživljavaju i promišljaju svet na svoj način. Hteo ne hteo, čovek i sebe i sve oko sebe mora da gleda svojim, a ne tuđim očima.

 

Ne postoji najmanji zajednički sadržalac koji može da obuhvati sve te mnogovrsne težnje, osećanja, mišljenja, uverenja, nade, nastojanja, stremljenja, ideale i stilove života. Opaki snovi o jedinstvu, slozi i jednoumlju miliona ljudi pre ili kasnije vode u fašizam, drugog ishodišta nema. A napadačima na Daška koji ne mogu da se pomire sa najprirodnijom činjenicom da postoje ljudi koji se razlikuju od njih, metalna šipka neće pomoći. Jer bi zarad ostva

Tagovi

Povezani tekstovi