EN
Možda je televizija bila pomalo pretenciozan projekat, ali činjenica je da su građani ove male rudarske varoši za gotovo četiri decenije postojanja lokalnih sredstava informisanja navikli na pravovremeno izveštavanje, posebno kada su u pitanju servisne vesti.
Kada je u prvoj dekadi novog veka najavljena privatizacija lokalnih medija, retko ko je verovao u to. Objašnjenje da će privatni kapital obezbediti objektivnije informisanje nije se činilo smislenim.
Prvi preduslov za tako nešto bio bi postojanje privatnog kapitala, a toga u sredinama sličnim ovoj niti je bilo, niti danas postoji u dovoljnoj meri da obezbedi egzistenciju iole ozbiljne redakcije, makar ona bila lokalnog karaktera.
Na kraju, RTV Majdanpek je privatizovana, neko vreme pokušavala je da opstane, menjala vlasnike i vlasničku strukturu, da bi na kraju prestala sa radom. Sa njom su nestale i informacije koje građanima život čine lakšim i izvesnijim: o vodi, struji, grejanju i svemu ostalom što se tiče samo njihove sredine i ne mogu da čuju više nigde.
Zanimljivo je da, izuzev JKP “Vodovod” koje redovno ažurira svoju fejsbuk stranicu, nijedno drugo lokalno javno preduzeće nije prepoznalo mogućnost koju pružaju društvene mreže kako bi na taj način obezbedili da servisne vesti stignu do njihovih korisnika.
To je razlog zbog kojeg u slučaju bilo kakvog kvara ili havarije ulogu medija preuzimaju tračevi i poluistine u koje s punim pravom niko nema poverenja. Tada građani ovog kraja sa nostalgijom govore o vremenima kada su na svom radiju mogli da čuju ono što ih zanima. Kao najvažnije pominju baš te ’’male’’ servisne informacije koje su im pomagale da isplaniraju dan. Društveno-političkih tema gotovo se niko i ne seća, pa ostaje pitanje – da li je uloga lokalnih medija svojevremeno sasvim pogrešno shvaćena i preuranjeno potcenjena?
U slučaju Majdanpeka, reklo bi se da jeste.
