ENМинистарство унутрашњих послова Републике Србије располаже одређеним сазнањима о томе ко је 11. априла 1999. године могао да учествује у ликвидацији Славка Ћурувије, власника „Дневног телеграфа” и магазина „Европљанин”. У истрагу, која због велике временске дистанце практично креће од нуле, поред специјализованог тима Службе за организовани криминал (СОК) МУП-а, активно су укључени и одабрани припадници српске Безбедносно-информативне агенције.
Како „Политика” сазнаје, специјализовани тим састављен од искусних полицијских инспектора формиран је из састава некадашње Управе за борбу против организованог криминала (данас СОК), на захтев министра унутрашњих послова Драгана Јочића, пре отприлике годину дана. Истрага коју тренутно спроводи ова посебна група полицајаца иде у два правца.
Први траг води преко Дрине. Реч је, наиме, о основаним сумњама да су Славка Ћурувију ликвидирала двојица извршилаца пореклом из Републике Српске. МУП Србије поседује фотографију на којој су они у војничким униформама, а слика је направљена током оружаних сукоба на територији БиХ. Према расположивим информацијама, један од њих је мртав, док је други у иностранству, претпоставља се у Аустралији. Кружи непотврђена прича да су обојица били у саставу Јединице за специјалне операције, што се уклапа у све заступљенију тезу да су припадници ове злогласне формације умешани у ликвидацију београдског новинара и издавача.
Како „Политика” сазнаје, руководство Безбедносно-информативне агенције одлучило је да подигне оперативну и аналитичку пажњу на виши степен после учесталих информација о наводном учешћу припадника некадашње Јединице за специјалне операције у убиству новинара Славка Ћурувије. У току су испитивања свих и даље активних припадника БИА (некадашњи Ресор државне безбедности) који су учествовали у праћењу и прислушкивању Славка Ћурувије.
Одбили детектор лажи
Иначе, двојица бивших припадника РДБ-а одбили су полиграфско испитивање (детектор лажи), што јесте њихово право, али истовремено подгрева сумње да нешто крију. Реч је о Радомиру Марковићу, бившем шефу српске тајне полиције, и оперативцу Ратку Ромићу. Трећа особа која се у јавности помиње у вези са одбијањем полиграфског тестирања јесте Мирослав Курак, кога је својевремено лидер радикала Војислав Шешељ означио као учесника у убиству Ћурувије.
Велику пажњу привукло је недавно јавно иступање Љубише Милановића, некадашњег оперативног вође групе „Поскок”, формиране у оквиру МУП-а Србије са циљем да расветли најтеже злочине који су се догодили у последњих неколико година. Милановић је изјавио да је својевремено, радећи на једном случају, дошао до информација које су указивале да су у убиство Славка Ћурувије, власника „Дневног телеграфа” и магазина „Европљанин”, умешана двојица припадника озлоглашене Јединице за специјалне операције, тачније, да су „црвене беретке” виђене на месту и у време злочина. О томе је начинио службену белешку која, међутим, према његовим речима, никада није постала предмет интересовања надлежних служби.
Београдски адвокат Божо Прелевић, у то време коминистар унутрашњих послова у прелазној влади Србије, рекао је за „Политику” да је располагао информацијама да је Љубиши Милановићу угрожен живот јер је негде донета одлука да треба да буде ликвидиран. Прелевић није могао да потврди информације о умешаности „црвених беретки” у Ћурувијино убиство, али је објаснио да је практично увек могло да се очекује да припадници ЈСО-а оперативно спроводе у дело оно што замисли „цивилни” део Службе државне безбедности и да тако нешто уопште не треба да чуди.
„Политикин” саговорник је и бивши оперативац Ресора државне безбедности МУП-а Србије. Коментаришући гласине за и против тезе да су у убиству власника „Дневног телеграфа” могли да учествују ратници Јединице за специјалне операције, он каже:
– Тачно је да је комплетан „ратни састав” ЈСО у тренуцима напада на Ћурувију боравио на Косову и Метохији и за то постоје докази. Међутим, тако мобилној борбеној формацији уопште није било тешко да из свог састава издвоји мању групу припадника, двојицу или тројицу, и да их пошаље на сасвим независан задатак од оног на којем ради остатак јединице. Дакле, теоретски не може да се искључи да су „црвене беретке” биле присутне у Улици Лоле Рибара тог 11. априла 1999. године.
Резервисти „црвених беретки”
„Црвене беретке”, поврх свега, имале су и своје резервисте, обучаване током ратних сукоба у Хрватској и БиХ. Помоћник команданта за резервни састав био је Звездан Јовановић, који је оптужен да је лично снајперском пушком убио премијера Ђинђића. Занимљиво је да архива ЈСО-а, у којој би се могли пронаћи подаци о кретању неких специјалаца, није у БИА иако је реч о ратној јединици тајне полиције. Претпоставља се да су ови подаци у Жандармерији која је преузела бивше „црвене беретке” чија прошлост није доведена у сумњу.
Данас је јасно да је некоме после демократских промена и те како било у интересу да се истина прикрије. Крајем 2000. и почетком 2001. године командант ЈСО-а Милорад Улемек Легија један је од најмоћнијих људи у Србији. У медијима се велича као херој петог октобра, а импресионирао је и сам врх ДОС-а. Када је полиција почела да расветљава злочин на Ибарској магистрали лично је одвезао своје потчињене, Ненада Илића и Ненада Бујошевића код истражног судије у београдској Палати правде, од када су иза решетака. То што је Легија био неприкосновени шеф без чијег знања се није могло ништа урадити, а камоли извести убиство службеним камионом, за тужилаштво и полицију није било довољно да покрену поступак против њега.
Између осталих, „заслуге” за блокаду истраге око убиства Славка Ћурувије често се приписују бившем шефу српске тајне полиције Горану Петровићу. Конкретно, оштро му се замера да је покушавао да заштити Легију и помогне му у намери да се припадници ЈСО-а, за које се верује да су евентуално учествовали у Ћурувијином убиству, не изведу пред лице правде.
– Не желим да коментаришем такве приче – рекао је за „Политику” Петровић. – Могу само да кажем да ниједан радник Ресора државне безбедности, у чијем је саставу био и ЈСО, није био заштићен, нити изузет из поступка прикупљања информација о убиству Славка Ћурувије. Такође, не постоји ниједан документ који је у вези са тим догађајима, а који није прослеђен надлежном тужилаштву.
У сваком случају, теорија о умешаности припадника ЈСО-а у убиство Славка Ћурувије је већ данима „на провери”. Једни сматрају да је више него сто одсто тачна, други је одбацују као бесмислену. И једни и други, међутим, прибегавају аналогији ликвидације власника „Дневног телеграфа” са другим злочинима који су потресли Србију. У таквим анализама најчешће се помиње случај „Ибарска магистрала” и покушај атентата на Вука Драшковића у Будви.
Примера ради, адвокат Рајко Даниловић, заступник Славковог брата Јове Ћурувије, подсећа на висококотираног оперативца некадашњег Ресора државне безбедности Ратка Ромића, чије се име повезује са поменутим догађајима. Наиме, из сведочења оперативаца који су на дан убиства пратили Славка Ћурувију произилази да је Ратко Ромић човек коме је Центар РДБ-а Београд уступио чувени бели „голф 3” (виђен непосредно пре злочина, тврди се да су се њиме довезле убице). Исти човек, каже адвокат Даниловић, дакле Ратко Ромић, био је задужен за безбедно пребацивање агената српске тајне полиције у Будву, „у госте” лидеру Српског покрета обнове.
Истовремено, противници тезе о умешаности ЈСО-а у убиство Славка Ћурувије износе друге аргументе. Кажу: Добро, ухапшени припадници ескадрона смрти су указали и на убице Ивана Стамболића и на починиоце серије најтежих злочина на овим просторима, али ни речи о ликвидацији Славка Ћурувије.
Да ли то значи да у овом догађају заиста нису учествовали? Или још постоје моћници који успешно блокирају истрагу и ефикасно кидају све везе између налогодаваца и слепих извршилаца злочина над Славком Ћурувијом.
Квадратићи мозаика се ипак полако склапају…
Милан Јанковић
Душан Телесковић
