Snežana
Perenić, Rankova supruga, ni posle 16 godina otkako joj je muž kidnapovan, ne
miri se da nema ni traga ni glasa o njenom mužu. Ocu njihovih sinova Ivice i
Aleksandra.
Uputila
se i ovog avgusta iz Batajnice, gde živi, na godišnjicu otmice, na mesto
zločina – Petkovo polje između Orahovca i Velike Hoče, sa delegacijom Udruženja
novinara Srbije, koji su ovde protestovali tražeći da se otete kolege vrate.
Živi ili mrtvi.
Snežani
srce govori da treba još da se nada. Prijatelji i kolege – da je „previše
vremena prošlo… da se nikad ni saznati neće, da je vreme da podnese zahtev da
Ranka proglase mrtvim da bi makar Aleksandar, student, imao pravo na
stipendiju.
–
Možda su u pravu, ali ja da Ranka sahranim, ne mogu – priča Snežana, dok sa
Petkova polja između Orahovca i Hoče gleda niz put, tamo odakle su Ranko i Đuro
tog jutra, 21. avgusta, zastali na barikadi srpske policije i rekli da idu
prečicom do manastira Zočište. Da naprave reportažu.
–
Tim putem su ga odveli, pa posle verovatno prema Albaniji – govori Snežana kao
za sebe, a očekuje da će neko potvrditi ili će možda pokazati neki drugi,
pravi, put. Do istine. Do kraja agonije.
–
Ko se, Snežo, otud još živ vratio? – koliko je puta čula ovu rečenicu.
Gleda
sa Petkova polja, nagore u albansko selo.
–
Oni mora da znaju.
Iza
uzvišice Albanci zapalili travu i lozu na njivi proteranog srpskog domaćina.
Uvek, u avgustu, kada se obeležava godišnjica otmice novinara, oni ovde nešto
zapale.
U
Velikoj Hoči, Snežana se ponovo raspituje. Razgovara sa sveštenikom Milenkom
Dragićevićem.
–
Sećate li se vi, oče, Ranka? Dolazio je kod vas sa Đurom.
–
Da, nekoliko dana pre…
–
Je li sigurno neko video da su ih na Petkovom polju zarobili? Kažu li kada su
ga odveli?
–
Naši su, odozgo sa položaja, videli da su ih tu sačekali i oteli. A gde su
završili? Ko zna.
–
Verovatno najpre u Maloj Hoči – ponavlja Sneža i po tuđim licima traži efekat
svojih reči. Ćutanje u nevelikom krugu crkve svetog Nikole u Velikoj Hoči.
Dok
naviru sećanja, pitanja bez odgovora, prećutkuje Snežana Perenić da se više i
ne nada da joj se muž može vratiti. A živi tako razapeta, bez njega i dokaza da
ga nema. I, tako punih 16 godina. U neizvesnosti, tuzi, nemaštini, podstanarstvu,
borbi da Ivica i Aleksandar završe školu. Dođu do posla.
Posle
progona iz Prištine, Snežana je u Radio-televiziji Srbije, u čijem je sastavu
bio prištinski radio, dobila posao.
–
Pomagala je i pomaže Rankova kuća. Zaposlili su me. Plaćaju nam stanarinu, a
mlađi Aleksandar je imao stipendiju sve do prošle godine, dok nije promenjen
statut RTS da se stipendiraju samo deca preminulih radnika. A moj Ranko nije
zvanično mrtav. Aleksandar sada upisao četvrtu. Ostala mu poslednja godina na
Fakultetu bezbednosti. Ja pozajmila 1.000 evra da ga upišem. Nije na budžetu.
On se branio: „Mama, da nađem neki posao. Nećemo izdržati. Kako ćeš vratiti?..“
A ja se, opet, bojim ako se zaposli, nikad neće završiti. Pa, šta sam onda
uradila? Šta bi mi Ranko rekao? Da decu nisam na noge postavila? Ivica jedva
našao posao u štampariji. Ima svoju porodicu. Svi živimo pod iznajmljenim
krovom…
Govori
Snežana brzo, ne ostavlja prostara za očekivano a neizgovoreno pitanje, „A da
ste ipak Ranka proglasili…“
–
Ne mogu ja da ga sahranim a da mu ni kosti nisam našla. Ne mogu za hiljadu evra
i školarinu… Ne mogu bez dokaza…
Snežana
je opet bila tamo, a ništa. I opet će ići.
–
Možda neko nešto kaže. Ne pitam ja – ko je? Samo – gde je? Ne tražim ništa. A
šta bih i mogla da tražim. Živog mi ga vratiti neće. Treba mi istina, a pravdi
se nadam.
Autor: Milena Marković
