Vodeći evropski i domaći sindikati i udruženja novinara u novom izveštaju otkrivaju alarmantne mehanizme pritiska koji teraju medije u samocenzuru, a državu u ćutanje.
Za mnoge novinare u Srbiji, otvaranje društvenih mreža ujutru nije rutina, već priprema za borbu. Ovde se ne bore za pratnju ili „lajkove„, već za profesionalni integritet i, neretko, ličnu bezbednost. Orkestriran talas mržnje, pretnji i kampanja diskreditacije postao je deo svakodnevnog radnog okruženja, sveobuhvatna „siva zona“ u kojoj je granica između online uznemiravanja i fizičke opasnosti sve tanja.
Ovaj alarmantan sistem pritiska detaljno je dokumentovan u novom izveštaju Evropske federacije novinara (EFJ) pod naslovom „Prekidanje ćutanja o onlajn uznemiravanju novinara„.
Ovaj izveštaj oslikava klimu koja nije samo najteža u poslednjih deceniju, već predstavlja direktnu pretnju temeljima demokratije. A glavni nalaz je jasan: reč je o sistemskom problemu, podržanom nedostatkom političke volje i institucionalne zaštite.
Izveštaj je nastao u okviru projekta „Stand Up for Journalism“ Evropske federacije novinara (EFJ) koji ima za cilj da poboljša kapacitete nacionalnih udruženja i sindikata novinara u rešavanju izazova koje donosi digitalna transformacija medija.
Za potrebe izveštaja o Srbiji, EFJ je kao ključnog partnera imao Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), čije je članstvo najčešća meta napada.
Dijagnoza krize: Tri glavna izvora pritiska
Može se reći da je identifikovan trostruki mehanizam kojim se guši slobodno novinarstvo u Srbiji:
- Država i politički vrh: Kontinuirana, agresivna retorika najviših funkcionera prema kritičkim medijima i pojedinim novinarima služi kao zeleno svetlo za sve druge oblike napada. Kao što ističe Tamara Filipović Stevanović iz NUNS-a, „nosioci najviših državnih funkcija“ su kliučni akteri u „sistematskoj kampanji“ koja broji stotine javnih izjava mesečno.
- Orkestrirane kampanje mržnje: „Sustav tabloida koji, često podržavan od vlasti, provodi nevjerojatne kampanje napada i blaćenja,“ kako navodi predsednica EFJ-a Maja Sever, predstavlja jedinstveno evropsko obeležje Srbije. Ove kampanje, koje se često prelivaju sa društvenih mreža, stvaraju atmosferu linča i normalizuju nasilje.
- Nepostojanje državne zaštite:Formalni mehanizmi postoje, ali suštinski ne funkcionišu. „Mi bismo saradnju sa državnim organima… opisali kao formalno uspostavljenu, ali suštinski nedovoljno delotvornu,“ kaže Filipović Stevanović. Dodaje i da su podaci ubedljivi: od 98 slučajeva zabeleženih od strane tužilaštva u 2025. godini, samo je jedan završen osuđujućom presudom. Štaviše, „policija je prešla iz pasivnog posmatranja u aktivno uznemiravanje novinara, sa preko 75 zabeleženih incidenta ove godine“, konstatuje generalna sekretarka NUNS-a.
Ovaj „hladni vetar„, kako ga izveštaj naziva, ima direktne posledice: samocenzuru, napuštanje profesije i osiromašenje javnog diskursa. Kao što Maja Sever naglašava, ova kombinacija stvara atmosferu „najdublje i najdugotrajnije krize medijskih sloboda u regiji.“
Srbija u regionalnom kontekstu: Zašto je najzabrinjavajuća?
Dok su problemi slični širom Zapadnog Balkana – politički pritisak, SLAPP tužbe, online uznemiravanje – Srbija se izdvaja po intenzitetu i prirodi.
„Ono što Srbiju izdvaja,“ objašnjava Maja Sever, „nije samo broj incidenata, nego i razina političke polarizacije, izrazito agresivna retorika najviših dužnosnika… te korištenje nadzornih tehnologija i spyware-a protiv novinara.“
Dok susedne zemlje pokazuju barem pokušaje unapređenja (poput jačanja institucionalnih protokola u Hrvatskoj ili stabilnijeg okvira u Sloveniji), Srbija je, prema indeksu Reportera bez granica (RSF), jedina zemlja u regionu koja kontinuirano nazaduje, sada svrstana među zemlje sa „ozbiljnim problemima„.
Ključna razlika je u sistemskoj prirodi napada. Nije reč o izolovanim incidentima, već o koherentnom strategiji koja kombinuje verbalne napade sa vrha, tabloidne kampanje, pravosudnu pasivnost i sve češću upotrebu naprednih tehnologija za nadzor i ugnjetavanje.
Unutrašnji pritisak: Kada poslodavci postanu deo problema
Izveštaj otkriva još jednu zabrinjavajuću dimenziju: pritisak na medije se ne vrši samo spolja, već i iznutra, kroz vlasnike i urednike.
„Takvih slučajeva ima mnogo,“ potvrđuje Tamara Filipović Stevanović. „Pritisak se često vrši upravo na vlasnike i urednike, koji potom utiču na uređivačku politiku – povlače tekstove, ‘sklanjaju’ sagovornike ili zabranjuju teme.“
Primeri poput slučaja novinarke Tamare Tankosić u RTS-u ili nedavno otpuštanje 15 osoba u TV Euronews Srbija nakon protivljenja uređivačkoj politici, ilustruju kako se kontrola nad narativom vrši kroz ekonomsku zastrašenost i čišćenje redakcija. Ovo direktno podriva profesionalne standarde i sužava prostor za kritičko izveštavanje.
Tehnologija kao oružje: Od botova do veštačke inteligencije
Digitalno nasilje je postalo primarno oružje za ugnjetavanje. EFJ i NUNS dokumentuju koordinirane napade botova i trolova, doxing (objavljivanje ličnih podataka), pa čak i upotrebu deepfake tehnologija.
Kao odgovor, EFJ aktivno radi na uspostavi „eskalacijskih kanala“ sa velikim platformama poput Mete i X-a, kako bi novinarske organizacije mogle hitno da prijave koordinirane napade. „Kao dobre prakse EFJ u izvješću navodi nizozemski PersVeilig, ali i balkansku mrežu SafeJournalists,“ dodaje Sever.
No, budućnost nosi nove izazove. Upotreba veštačke inteligencije za generisanje dezinformacija i uznemiravanja predstavlja novu frontu. EFJ je već odgovorio usvajanjem smernica koje zahtevaju „ljudsku uredničku kontrolu, transparentnost, pravičnu naknadu za korišćenje novinarskog rada u obučavanju AI-a, i poštovanje etičkih standarda“. Kao što Sever ističe, „AI ne smije zamijeniti ljudski nadzor.“
Između straha i upornosti: Svakodnevni život novinara
„Novinari u Srbiji ne rade ‘udobne’ poslove sa distance,“ upozorava Tamara Filipović Stevanović. „Iza svake vesti… često stoje pretnje, tužbe, pozivi ‘odozgo’, pritisci vlasnika… rizik od gubitka posla.“
I pored toga, upornost je zapažena. Veliki broj novinara i dalje radi „u javnom interesu, za plate koje su ispod proseka i u uslovima koji su daleko od bezbednih.“ Organizacije kao što su NUNS nude podršku: od pravne pomoći, preko psihosocijalne podrške, do međunarodnog zagovaranja. EFJ, kroz mehanizme kao što je Media Freedom Rapid Response (MFRR), obezbeđuje i hitnu pomoć, sigurnosnu opremu, pa čak i privremeno preseljenje u ekstremnim slučajevima.
Put napred: Šta se zapravo može uraditi?
Izveštaj i sagovornice ne ostavljaju prostor za pesimizam bez alternative.
Ukazuje se na konkretan put napred koji zahteva delovanje na više nivoa:
Od vlasti u Srbiji se zahteva:
- Prekid sistematske stigmatizacije:Kao prvi i najhitniji korak, prestanak javnih napada od strane najviših zvaničnika.
- Efikasno procesuiranje:Brze i temeljne istrage i sudski procesi koji će rezultirati odvraćajućim presudama, a ne uslovnim kaznama.
- Jačanje i depolitizacija Stalne radne grupe:Transformacija ovog tela iz foruma za razgovor u instrument sa stvarnim ovlašćenjima.
- Reforma medijskih zakona:Usvajanje i sprovođenje medijskih zakona u skladu sa preporukama EU i Saveta Evrope.
Od međunarodne zajednice:
- Konkretne političke posledice:„Da se stanje medijskih sloboda mora izravno vezati uz proces pristupanja EU,“ ističe Maja Sever. To podrazumeva zamrzavanje pregovora ili uslovljavanje fondova.
- Ojačana podrška:Finansijska i politička podrška nezavisnim medijima i novinarskim organizacijama.
Od medija i novinarske zajednice:
- Interni protokoli:Usvajanje smernica za redakcije o prijavljivanju napada, digitalnoj bezbednosti i psihološkoj podršci, kao što se radi kroz regionalne projekte poput „Žene u medijima„.
- Jačanje solidarnosti:Razvoj lokalnih mreža podrške i javno stajanje iza kolega koji su napadnuti.
Cena ćutanja
Konačno, EFJ-ov izveštaj nije samo dokument o patnji jedne profesije. To je dijagnoza bolesti celokupnog društva. Kada se novinarima onemogući da bez straha postavljaju pitanja onima koji imaju moć, kada istina postane roba koja se krije ili pakuje po narudžbi, pravi gubitnik je celokupno društvo i njegovo pravo da zna.
Atmosfera straha i nekažnjivosti već je proizvela „hladni vetar“ samocenzure koji se širi redakcijama. Svaki novinar koji zbog straha povuče tekst, svaki urednik koji pod pritiskom skloni temu, svaki građanin koji zbog nedostatka pouzdanih informacija napusti javnu sferu – sve su to delovi cene koju Srbija plaća za sistemsko ugnjetavanje glasova.
Odgovor institucija na ovaj izveštaj neće biti samo test političke volje, već i pokazatelj koliko vrednuju budućnost svoje vlastite demokratije. Trenutno, prema rečima onih koji se svakodnevno bore u ovom ratu u sivoj zoni, rezultati su više nego zabrinjavajući.
O sagovornicama:
Maja Sever je predsednica Evropske federacije novinara (EFJ) i Sindikata novinara Hrvatske. Sa bogatom karijerom ratne reporterke i dugogodišnje novinarke Hrvatske radiotelevizije, Sever je dobitnica brojnih nagrada, uključujući titulu Novinarke godine 2018. Njeno vodstvo u EFJ-u usmereno je na borbu za zaštitu novinara i očuvanje medijskih sloboda širom Evrope, sa posebnim fokusom na region Zapadnog Balkana.
Tamara Filipović Stevanović je generalna sekretarka Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Sa više od decenije iskustva u NUNS-u, specijalizovana je za medijske politike, bezbednost novinara i zagovaranje novinarskih prava. Aktivno je učestvovala u izradi Medijske strategije Republike Srbije i koordinira regionalnu platformu SafeJournalists, boreći se za unapređenje uslova rada i slobode medija u Srbiji.
