ENPovodom šesnaestogodišnjice B92 na kojoj se prikazuje emisija „Znanje na pooklon“, autor emisije novinar Zaharije Trnavčević dobio je nagradu za životno delo koju su mu dodelili televizija za koju radi, Udruženje novinara i Ministarstvo poljeprivrede. Ovo je njegova treća nagrada za životno delo. Prvu nagradu „Moša Pijade“, dobio je 1988. godine, a dodelio je Savez novinara Jugoslavije, druga je pristigla pre dve godine od Udruženja novinara, a treća sada. Međutim, od svih nagrada, Zahariju Trnavčeviću je milija jedna druga.
-Ono na šta sam ponosan i čime se dičim, jeste nagrada „Svetozar Marković“ koju sam dobio 1974. godine za osmominutnu reportažu „Koncert za fagot“. Njom sam pokazao da deca u seoskim školama uče iscrpno o tome od čega je sastavljen jedan orkestar. Ta ista deca, od kojih će bar polovina ostati da radi i živi na selu, ne znaju šta je simentalsko goveče, šta je kalifornijska vaš…Bila je to kritika školskog programa, sa osvrtom na to za kakav život ovaj program priprema decu…Novinarski posao je kao i posao seljaka koji se bave poljeprivredom. Seljaci nominalno stiču pravo na neku bednu penziju, ali rade sve dok ih služi to malo snage da sednu za traktor. Novinar na televiziji 41 godinu, a više od pola veka u profesiji, od 1948. godine bavi se agrarnim temama, iako je bilo perioda u kojima je uporedo radio i druge emisije- „Reflektor“, „Mandat“, „Četvrta dimenzija“, vodio Dnevnik…
-Uvek se pojavi nešto novo, svake godine se u selu malo drugačije ore, seje, jednom je bila kiša, drugi put suša, grad, oluja…Televizija, pored svoje tri funkcije, treba da ima i informativne, zabavne i edukativne, da razvija i četvrtu, da svojim autoritetom i očiglednošću uzima u zaštitu građane čija su materijalna, moralna, građanska ili politička prava povređena od nekih osionih ljudi. U staroj Jugoslaviji emisija „Znanje-imanje“ bila je jedna od najgledanijih. Radeći emisiju „Znanje-imanje“ sa Kosarom Balabanović, smatrao sam da ta emisija treba da postane misija. Podsticali smo svest da treba i mora da imamo više znanja, uvodili nove tehnologije. Dovodili smo u goste ljude iz Austrije, Italije, Mađarske, Bugarske, Grčke, uspostavljena su prijateljstva. Obnavljana su sela. Postoji selo Belušić, kod Jagodine, u kome se jedna ulica zove Bulevar znanja-imanja…Bilo je dosta i brakova koji su sklopljeni posle ove emisije…A zašto se emisija na TV B92 zove „Znanje na poklon“? Seljak nije navikao da plaća poljeprivredne savete, a za advokatsko-pravne mora da stisne zube i plati, nema izbora. Pošto znanje nije navikao da naplaćuje, emisija je nazvana tako. Istraživanja pokazuju da naša ciljna grupa redovno gleda emisiju. Postala je svojevrsni info-centar, te ljude i po završetku zovu telefonom da čuju podatke i saznaju kako da dođu do više informacija nego što je rečeno na TV-u. Nekoga interesuje stočarstvo, nekog industijsko bilje, voćarstvo, vinogradrstvo, pčelarstvo, živinarstvo, tu je i hemija. Međutim, ono što nedostaje emisiji, jeste termin za reprizu.
Moramo da budemo bliski potrebama gledalaca, da mu se obraćamo jezikom kojim on govori. Ako te razumeju seljaci, razmećete i doktori nauka. Ako te razumeju doktori nauka, ne moraju da te razumeju i seljaci. To govorim i svojim sabesednicima:govorite tako da vas i vaša deda razume. Zaboravite neke strane izraze-jednostavno, ta bolest je takva i takva i suzbija se tako i tako. Prskanje je razumljivije od tretiranja, seljak će pre da razume šta je maltretiranje.
O. Stojimirović
