[box align=’box-left’ id=’6492′]
Svoj vrhunski profesionalizam Briza je pokazivao kao spoljnopolitički komentator novosadskog „Dnevnika“, a od 90-ih godina, kao dopisnik Bete, Deutche Welle-a, saradnik u nedeljniku „Nezavisni“, te rado viđeni komentator dnevnih listova „Naša Borba“ i „Danas“.
Njegove izveštaje iz Rumunije 1989. kada je rušen Čaušesku prenosile su sve svetske agencije, a knjiga koja je proizišla iz tih izveštaja rasprodata je u velikom tiražu za nekoliko meseci i danas se smatra nezaobilaznim štivom za svakog ko te događaje želi da stručno analizira. Objavio je još dve knjige: „Ko će sa Miloševićem“ – zbirku tekstova u kojima minuciozno analizira period Miloševićeve vladavine i „Prozor“ – dokumentarnu studiju o paralelnom TV Dnevniku, akciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine početkom raspada Jugoslavije. Pred kraj svoje profesionalne karijere bio je angažovan kao predavač na Medijskim studijama Univerziteta u Novom Sadu. O predanosti i ljubavi prema svom poslu koje je demonstrirao i kao predavač, najbolje govori indeks koji su mu na oproštaju predali njegovi studenti – budući novinari, a koji je bio popunjen citatima iz njegovih predavanja.
No, Jan Briza nije bio samo vrstan profesionalac. Jan je, pre svega, bio visoko moralan čovek. Nikada se nije mirio sa anomalijama koje je video u društvu i nikada se nije libio da na te anomalije ukazuje svojim britkim perom, ne obazirući se na materijalne, pa čak i na egzistencijalne rizike. Kada se početkom 90-ih njegova matična kuća „Dnevnik“ pridružila ratnohuškačkim medijima, on je momentalno dao otkaz, ne mareći za svoju sudbinu. Bio je jedan od osnivača Nezavisnog društva novinara Vojvodine, saradnik Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Fonda za humanitarno pravo i Evropskog pokreta u Srbiji. Kao borac za mir, za ljudska i manjinska prava, za slobodu štampe i nepristrasno i profesionalno novinarstvo, bio je trn u oku svih protivnika demokratije i svih kolega koji su bili spremni da svoju profesiju jeftino prodaju i ušićare u mutnom. O tome najbolje govori i činjenica da ga je tokom bombardovanja 1999. Šešelj prozvao u Skupštini kao „kapetana NATO-a“. Danas to zvuči komično, ali za našeg dragog Jana to tada uopšte nije bilo smešno.
Njegov profesionalni duh, principijelnost i čestitost, neizmerno će nam nedostajati.
