EN
[box align=’box-left’ id=’2997′]
Kao predstavnik Medijske koalicije juče sam (3. jula, prim. prir.) dobio i zvaničnu informaciju iz Ministarstva da radna grupa prestaje da radi u formatu u kojem je radila skoro šest meseci
Pismo ministra prenosim u celini:
Republika Srbija/Ministarstvo kulture i informisanja/Beograd, Vlajkoviceva 3/Broj 119-01-8/2013-04/Datum: 18. Jun 2013.
Poštovani,
u proteklih devet meseci dali ste veliki doprinos u radu na medijskim zakonima. Vaša stručnost je doprinela da dobijemo vrlo kvalitetne nacrte zakona koji su već dobili povoljne ocene domaće javnosti i evropskih eksperata. Taj značajan i odgovoran posao privodi se kraju.
Predstoji nam još jedna javna rasprava i skupštinska procedura. Radna grupa ima 14 članova plus posmatrači. U narednim aktivnostima koje su normativno strogo određene tako brojno telo ne bi bilo efikasno. Faktor vreme postaje sve bitniji. Stoga dosadašnji oblici rada ne bi bili više efikasni. Predstojeće obaveze zahtevaju manje i efikasnije timove koji će zadovoljiti mnoge birokratizovane zahteve.
Prestanak dosadašnjeg načina rada ne znači i prestanak saradnje. U daljem radu na medijskim reformama i proširenju granica novinarskih sloboda Ministarstvo će svakako sa vama sarađivati. O tome ćemo se dogovarati.
Sadašnju fazu obeležićemo koktelom u Ministarstvu.
S poštovanjem, ministar Bratislav Petković
Zato mi se čini logično da današnji skup može biti dobra prilika da se podvuče logična crta oko onoga što je urađeno, što se radi i što se očekuje u narednom periodu u pogledu medijskih reformi.
Analizom ovog dopisa utvrđujem da nosi datum 18. jun što znači da je e-mail putovao više od dve nedelje i drugo, konstatujem da sam u radnoj grupi proveo nepunih šest meseci što je mnogo manje od pomenutih devet koliko se navodi u ovom dopisu iz ministarstva.
Iskustvo koje nosim iz rada u radnoj grupi je unikatno jer ste stalno između čekića i nakovnja. Sa jedne strane vezani ste mandatom vaše baze, Medijske koalicije koju predstavljate, a sa druge strane pokušavate (zajedno sa Asocijacijom medija) da nađete balans između želja i mogućnosti sa ekspertima i predstavnicima vlasti koji imaju politički mandat i okvir u kome mogu da deluju.
Situaciju komplikovanom čini i podatak da pri pravljenju teksta medijskih zakona bitnu ulogu imaju predstavnici niza drugih ministarstva, komisija i nezavisnih institucija sa kojima imate i (uglavnom) nemate priliku da se direktno vidite i argumentovano porazgovarate o tekstu o kom se raspravlja.
Nas je tamo bilo 14; najvise predstavnika iz ministarstva; samo smo Zoran Sekulic kao posmatrač i ja bili ljudi koji formalno reprezentuju medije i to nije nimalo zahvalna pozicija jer se smo se oko ključnih stvari često borili sa ekspertima, političarima i državnim službenciima gde svi (uključujuci i nas) misle da su u pravu.
Zato nam se i često događalo da nam pojedine oblasti i članovi medijskih zakona neopravdano budu značajniji od stvari za koje se borimo 13 godina.
Punih 13 godina mi slušamo istu, odnosno sličnu priču, a tek posle 11 godina dobijamo Medijsku strategiju kao krovni dokument.
Pojmovi tržišne ravnopravnost i tržišnih reformi zvuče sjano, ali nemaju baš mnogo veze sa relanim zivotom.
To znači da su svi dosadašnji zakoni koji su se ticali medija donošeni bez sagledavanja celovite slike koja uključuje pojmove tržišne ravnopravnosti i okruženja u kojem ti isti mediji posluju.
Zato nije čudno da danas u Srbiji zakoni poput onih o nužnoj privatizaciji, glavnom gradu, nacionalnim savetima ili Tanjugu značajno doprinose da u medijskoj sferi nemamo elementarnu tržišnu ravnopravnost koja bi svima pruzila neophodne preduslove za fer tržišnu utakmicu.
Ljubitelji teorija zavera bi rekli da je donošenjem ovakvih zakona neko zlonamerno i smišljeno opstruirao tržišnu utakmicu u medijskoj sferi.
Taj “neko” su u većoj ili manjoj meri bile poltičke elite koje nisu želele da se odreknu uticaja na medije sve dok nije postalo jasno da su razmere ekonomske krize toliko duboke da je postojeći sistem neodrživ.
Problem je što je ova spoznaja došla kasno jer su mnogi medijski igrači od nacionalnog do lokalnog nivoa temeljno uzdrmani i ošamućeni, pa je veliko pitanje da li će imati dovoljno vremena i kapaciteta za oporavak, opstanak i razvoj.
Naročito zato što se kasni i sa primenom akcionog plana u reformi medijskog zakonodavstva gde uvek postoji opravdani strah da će nova legislativa sadržati odredbe koje će biti nametnute kao proizvod političkih dogovora unutar Vlade ili Parlamenta.
Ostaje nam nada da će novi set medijskih zakona biti podržan od Medijske zajednice i međunarodnih organizacija koje će pokušati da spreče politički voluntarizam koji je do sada uvek odnosio pobedu u ovoj neravnopravnoj utakmici.
Raduju nas signali koji dobijamo iz Brisela, a koji nam poručuju da je reforma medijskog sektora bitna i da se željno iščekuju tekstovi zakona koji kasne.
Mislim da je u ovom trenutku jasno da je jedino realno da nakon formalnog raspuštanja radne grupe ministar Petković i pomoćnik Kolarevića preuzmu političku odgovornost za tekst Zakona o javnom informisanju koji će biti upućen na Vladu i kasnije u Skupštinu.
Nadam se da buduća rekonstrukcija vlade koja bi trebalo da bude okončana do 27. jula (na godišnjicu izbora aktuelne vlasti) neće dodatno usporiti rad na izradi medijskih zakona.
Ako se već igramo datumima i pominjemo simboliku onda bi možda bilo dobro da Zakon o javnom informisanju bude usvojen do 28. septembra ove godine kada se navršava tačno dve godine od usvajanja vladine Medijske strategije.
U tom slučaju nadam se da nećemo tako dugo čekati na ostale medijske zakone kao što je to slučaj sa pomenutim Zakonom javnom informisanju.
