[box align=’box-left’ id=’2914′]Oni bi trebalo da budu preduslov poslovanja i u ovdašnjoj medijskoj sferi što nažalost u praksi nije slučaj.
Možda je dovoljno objašnjenje takve situacije činjenica da smo tek nakon 11 godina od demokratskih promena dobili prvu Vladinu Medijsku strategiju koja predstavlja krovni dokument koji definiše ključne elemente ovdašnjeg medijskog zakonodavstva.
To znači da su svi dosadašnji zakoni koji su se ticali medija donošeni bez sagledavanja celovite slike koja uključuje pojmove tržišne ravnopravnosti i okruženja u kojem ti isti mediji posluju.
Zato nije čudno da danas u Srbiji zakoni poput onih o glavnom gradu, nacionalnim savetima ili Tanjugu značajno doprinose da u medijskoj sferi nemamo elementarnu tržišnu ravnopravnost koja bi svima pruzila nužne preduslove za fer tržišnu utakmicu.
Ljubitelji teorija zavera bi rekli da je donošenjem ovakvih zakona neko zlonamerno i smišljeno opstruirao tržišnu utakmicu u medijskoj sferi.
Taj “neko” su u većoj ili manjoj meri bile poltičke elite koje nisu želele da se odreknu uticaja na medije sve dok nije postalo jasno da su razmere ekonomske krize toliko duboke da je postojeci sistem neodrživ.
Problem je što je ova spoznaja došla kasno jer su mnogi medijski igrači od nacionalnog do lokalnog nivoa temeljno uzdrmani i ošamućeni da je veliko pitanje da li će imati dovoljno vremena i kapaciteta za oporavak, opstanak i razvoj. Naročito zbog toga što se kasni i sa primenom akcionog plana u reformi medijskog zakonodavstva gde uvek postoji opravdan strah da će nova legislativa sadržati odredbe koje će biti nametnute kao proizvod političkih dogovora unutar Vlade ili Parlamenta.
Zato nam ostaje nada da će novi set medijskih zakona biti podržan od Medijske zajednice i međunarodnih organizacija koje će pokušati da spreče politički voluntarizam koji je do sada uvek odnosio pobedu u ovoj neravnopravnoj utakmici.
(Autor je predsednik ANEM–a)
