ENO komemorativnim sadržajima obično se ne piše. Ćutke se prelazi preko njih, jer je šta god da se kaže ili napiše – pogrešno. Obojeno je jakim emocijama koje u trenutku provale iz čoveka, a kojih bi, posle, hteo i da se odrekne. Jer, nije preporučljivo, u ovim vremenima, biti emotivan, iskren, otvoren.
U takvim prilikama povod pokriva sve ekstreme. I rečeno i nerečeno. I najbolje je da se na tome i ostane. Komemorativni skup povodom dvogodišnjice ubistva Zorana Đinđića, prenošen iz beogradskog Centra „Sava“, na TV Studiju B i TV Politika, bio je zaista dostojanstvena svečanost. Sklopila ga je iskusna rediteljska ruka, pronalazeći detalje i ličnosti koji su podsećanju na ovu srpsku tragediju dali i ljudsku, i političku, i istorijsku dimenziju. Bilo je to sećanje primereno i okolnostima i ličnosti Zorana Đinđića, koji je pod još nerazjašnjenim okolnostima nestao sa javne scene. Nestao, ali nije zaboravljen.
Televizija B 92 je u subotu uveče prikazala i specijalni dokumentarni prilog.
Uvodeći gledaoce u film „Zoran Đinđić – jedna životna priča“, publicista Dušan Veličković (uz drugog autora novinara Kristofa Sodemana) nagovestio je da to ne može biti konačna istina. Da je to biti zbir sećanja prijatelja i saradnika pokojnog srpskog premijera.
Malo je imao prijatelja, a izgleda i malo odanih saradnika – utisak je posle ovog filma sa začuđujuće malo relevantnih podataka o bilo kojoj najavljenoj etapi Đinđićevog života: studentskim danima u Beogradu, sklonosti ka anarhizmu, studijama u Nemačkoj, osnivanju Demokratske partije, dubokom prijateljstvu sa Dragoljubom Mićunovićem (?)…
Talenat je snimiti film da se ništa ne vidi i da se ništa ne kaže. Osim toga, za dobar ukus u kadrovima ovog filma bilo je previše samog autora Dušana Veličkovića.
Još jedan uspešan „Insajder“
Još jedan uspešan „Insajder“ na TV B 92, ovoga puta, zasnovan na najnovijoj knjizi Miloša Vasića o ubistvu Zorana Đinđića.
Sa izrazitim novinarskim smislom za ekskpuzivnost i detalje koji prosvetljavaju opšta mesta ili neočekivano raspliću nedoumice, Brankica Stanković lista Vasićevu knjigu i usmerava gledaočevu pažnju na stranice koje osvetljavaju protekle događaje iz neslućenih, manje poznatih uglova. Pri tom, koristi novinarski i režijski postupak koji stalno nagoveštava nešto novo, zaprepašćujuće, i gledaoca magično uvlači u intrigu.
Sve ima svoju cenu, pa i intriga. Ali, do nje se sigurno neće stići podgrejavanjem ličnosti izbrisanih sa srpske političke mape. Nismo za ulepšavanje stvarnosti, ali čemu dobrom doprinosi gost (?) koji svađalačkim tonom (za koji smo mislili da smo ga prevazišli) širi nekonstruktivnu, negativnu energiju sa pogubnim dejstvom na gledanost emisija, na primer „Utiska nedelje“ na TV B 92.0 drugim negativnim efektima da ne govorimo. O kome je reč? Znate vi dobro, ne mora da vam se crta… Viva Mehico!
Jutarnji program TV Studio B
Oni malo čitaju agencijske vesti, zatim prelistavaju novine, pa međusobno ćaskaju ili pozovu neobaveznog gosta… Imitiraju jedni druge bez ustručavanja.
Sad kad je između Jutarnjeg programa RTS-a i „Budilnika“ TV BK stavljen znak jednakosti koji ide čak do istog dekora u studiju, postavlja se pitanje – šta dalje?
Ne preostaje ništa drugo nego da gledaocima preporučimo Jutarnji program TV Studio B. U njemu se još uvek može ponešto saznati o Beogradu kao glavnom gradu. Sa zavidnom upornošću neguje se rubrika „Tri pitanja tri odgovora“, brine o potrošačima (rubrika o ispravnosti kozmetičkih proizvoda) i vodi akcija o prolećnom čišćenju grada. Mogu i građani da se uključe u program, što se dogodilo juče ujutru dok se onako orno pričalo o čišćenju svoga dvorišta. Bravo.
Može da se čuje i prognoza vremena.
Inače, sada je u modi da voditelji informativnih programa, pa i jutarnjih, drže u uvetu spravicu koja ih povezuje sa režijom. Nosili su oni to i ranije, samo se strogo vodilo računa da se to ne primeti. Sad je obrnuto. Voditelj se ponosi činjenicom što mu urednik suflira pitanja kad u studiju ima gosta. Ili da ne odugovlači, pređe na sledeću rubriku, prepusti vreme reklamama. I sad je to ponos i dika. Za koga?
