Sve to ponekad čovek pomisli, ili izgovori, nezadovoljan
onim što mu se nudi s ekrana. Oblici protesta najčešće su miroljubivi i slabo
delotvorni. Poneko ipak posegne i za jačim sredstvima, potegne bager ili
toljagu pa lično krene da „disciplinuje“ krivca.
Ali tek s NATO-om nema šale. Kad televizija, po njenom
mišljenju sada u Libiji, „teroriše narod“, ne bakće se Alijansa opisivanjem šta
pod terorom podrazumeva i razlaganjem pojma na činioce nego grune bombama po
satelitskim antenama i očas onemogući „teroristu“.
To je značajno proširenje primene vojne terminologije u
odnosu na medijsku sferu, a u praksi novi primer bahatog obračunavanja
bukvalnom, grubom silom s nepoželjnom medijskom moći.
Ni kad je 1999. godine bombardovao zgradu Radio-televizije
Srbije, i pri tom ubio 16 dežurnih radnika, NATO nije mnogo objašnjavao razloge
ove vojne intervencije. Spočitavalo se nešto u vezi s ratnom propagandom i
širenjem pogrešnih poruka javnosti, odnosno s potrebom da se neutrališe
medijska podrška legitimnom predsedniku tadašnje države koga je i ova vojna alijansa
htela da makne s vlasti.
Obrni-okreni, u pitanju je bila, sporna po valjanosti, ali
nesporna po vrsti, čisto medijska delatnost. Televizija je upotrebljavala sebi
svojstven alat – reč i sliku. A iznervirani protivnik je, da ne gubi vreme, s
polemike vođene istim oruđem prešao na efikasniji postupak – oružjem.
U trenutnu političku krizu na Kosovu i Metohiji NATO se,
zasad, meša samo direktivama KFOR-u za akcije na terenu i nema izgleda da će se
televizija naći u domenu njegovog interesovanja (ili intervencije). Uostalom,
sve što putem televizije stiže kao informacija sa severa Kosmeta vrlo je
zvanično, vrlo odmereno, vrlo oprezno.
Iako većina nacionalnih TV stanica ima svoje izveštače na
licu mesta, malo je podataka o pozadini događaja, još se ne zna ko su
probisveti koji su divljali na Jarinju i ko ih je tamo poslao, gotovo da nema
traganja za izvorima mimo oficijelnih. Pitanje je da li novinari i redakcije
zaista ne mogu da pruže više ili se svesno suzdržavaju da ne bi svojim nalazima
eventualno otežali ionako teške političke pregovore ili dodatno uznemirili
javnost u atmosferi punoj eksplozivne napetosti.
Ono čime televizija može da doprinese boljem razumevanju
svake ekscesne situacije, poput ove, jeste redovno bavljenje kosmetskom
svakodnevicom, upoznavanje gledalaca sa životom koji teče iza političkih
aktuelnosti. To jedina čini, mada nikad dovoljno, Radio-televizija Srbije
svojim stalnim ciklusom „Život i standardi“. Oslonjena u dobroj meri na skromnu
lokalnu srpsku medijsku infrastrukturu, ali sa posvećenim reporterima kakav je
Svetlana Vukmirović, RTS pruža gledaocu onu vrstu saznanja koja su mu neophodna
da smireno gradi odnos prema stanju stvari uopšte, pa i o smislu tekućih
događaja. Posle emisije „Glas gladnih“, na primer, taj odnos postaje i jasno
racionalan i snažno emotivan i omogućava nadilaženje političkih i
politikantskih elemenata u velikoj kosmetskoj temi.
Autor: Branka Otašević
