Pomama za rijaliti šou programima nije samo karakteristična za Srbiju. Šokantni i
neprilagođeni sadržaji obožavani su, ali i omraženi u celom svetu, i danas su
postali sastavni deo televizije.
Malo
ko je očekivao da će se mračna vizija budućnosti iz filma „Trkač“ sa Arnoldom
Švarcenegerom iz 1987. godine tako brzo obistiniti. U ovom filmu, vladajuća
garnitura, i pored opšte ekonomske krize, uz pomoć TV kontrole čvrsto upravlja
narodom. Najveća preokupacija narodnih masa je rijaliti emisija „Trkač“, u
kojoj se takmičari jure i ubijaju…
Skeptici
će reći da su nas televizijske korporacije sa ovim, ali i filmom „Trumanov šou“
iz 1998. godine, zapravo pripremile za programsku zamku zvanu rijaliti.
Gledaoci su „načeti“ sa Velikim Bratom (najpre u Holandiji), a zatim su na red
došle na desetine sličnih emisija, koje su se utrkivale u bizarnosti i želji da
šokiraju publiku.
Nedavno
je u srpskom „Dvoru“ puštena krv, dok je u „Parovima“ viđen seks, ali i prava
tuča. Sve to je već odavno viđeno širom Evrope i Severne Amerike. Jedina
razlika je u tome što Srbija i po ovom pitanju kaska za svetom. Takođe,
rijaliti emisije su uglavnom proterane sa televizija sa nacionalnom
frekvencijom, ali i to se razlikuje od zemlje do zemlje.
–
Nažalost, rijaliti šou danas je postao sastavni deo televizije u svetu. U
pojedinim zemljama ovakav program je najpopularniji, u drugim nešto manje. U
Americi su rijaliti emisije i dalje ubedljivo najgledanije – objašnjava Goran
Karadžić, član saveta RRA.
I
zaista, neverovatno zvuči podatak da je američka porodica Kardašijan u 2010.
godini zaradila 65 miliona dolara, što je više od najvećih holivudskih zvezda!
Kako? Jednostavno, kamere prate svaki njihov korak u nekoliko rijaliti emisija.
U
Nemačkoj je zlatno doba rijaliti programa prošlo, ali daleko od toga da ih više
nema. Uglavnom je reč o emisijama koje se ne prate uživo svakog dana, već se
unapred snimaju i montiraju, pa se na taj način i kontrolisano plasira sporni
program.
Šou
koji je najsličniji „Velikom Bratu“ i „Farmi“ u Nemačkoj je „Kamp u džungli“,
gde drugorazredne i zaboravljene nemačke zvezde jedu bube, penis od kamile i
ostale „đakonije“ kako bi preživeli u australijskoj pustari. Gledanost je veoma
visoka, oko deset odsto, što znači deset miliona gledalaca svake večeri.
Devet
miliona ljudi prati i šou nemačke RTL televizije „Seljak traži ženu“, u kojima
blago retardiranim momcima iz unutrašnjosti produkcija namešta ne baš moralne
devojke iz grada. I pored osude dela javnosti, emisija ima zavidnu gledanost. S
druge strane, u Austriji ne postoje rijaliti programi. Austrijski gledaoci mogu
da prate one koji se prenose na nemačkim TV kanalima, ali nijedna tamošnja TV
stanica nema svoje programe ove vrste.
Kada
je Engleska u pitanju, prošle godine se digla velika prašina jer je nekoliko
takmičara otvoreno vređalo koleginicu Indijku na rasnoj i nacionalnoj osnovi.
Rasisti su izbačeni, emiter je kažnjen, ali emitovanje emisije nije prekinuto.
I
u Brazilu ovih dana imaju slične TV probleme kao u Srbiji. Nacionalna
konferencija brazilskih biskupa saopštila je da su rijaliti šou programi u toj
zemlji „moralno dno, prepuni seksualnih incidenata, svađa, tuča i prostačkog
rečnika njihovih učesnika“.
–
Rijaliti program je uvozni virus u Srbiji, koji je kod nas mutirao. Najbolji
lek je da ne gledamo to đubre od programa, pa će i TV stanice odustati od
njega. Nažalost, rijaliti emisije u Srbiji prati i po dva i po miliona ljudi –
ističe Karadžić, uz napomenu da će RRA nastaviti da sankcioniše svako nasilje i
govor mržnje u programu.
Autor: Aleksandar Palić
