EN
Prvo se saopštenjem oglasilo Ministarstvo kulture i informisanja, a odmah potom i nelegitimni predsednik. Uglas su povikali da je reč o cenzuri, o nedopustivom napadu na slobodu govora i razmenu mišljenja. Nelegitimni predsednik dodao je još kako ne vidi u čemu je problem što mediji sarađuju sa Vladom i da je to najnormalnija stvar. Situaciju je dodatno zaoštrio upitavši (koga tačno?) zar bi umesto sa Vladom mediji trebalo da sarađuju sa „tajkunima, lopovima i kriminalcima“.
Zaista, zašto je problem to što mediji sarađuju s Vladom jedne države? Saradnja medija s državom može imati različite forme. Određeni oblici saradnje ne samo da nisu problematični nego su i poželjni u demokratskom društvu. Mediji (bi trebalo da) imaju važnu ulogu u zaštiti javnog interesa i zato moraju biti javno finansirani državnim novcem.
O tome koji medij će dobiti koliko novca ne mora se odlučivati iz jednog centra (recimo Ministarstva kulture i informisanja), već je upravljanje moguće demokratizovati. Time bi se smanjila mogućnost zloupotrebe, a mediji ne bi bili prepušteni tržištu. Iz iskustva drugih država znamo da puštanje medija na tržište nije dobra odluka. Dugoročno, takvi mediji prestaju da rade u javnom interesu i gube demokratski značaj.
Nelegitimni predsednik zato je odmah na početku obraćanja spomenuo finansiranje. Problem je, međutim, što Tviter saradnju medija s državom nije definisao pozivajući se direktno na finansiranje. Tviter je posebno etiketirao one medije u kojima „država kontroliše uređivačku politiku finansiranjem, direktnim ili indirektnim političkim pritiscima i/ili kontrolom proizvodnje i distribucije sadržaja“.
Naglasak je ovde na kontroli. Finansiranje samo po sebi nije problematično, sve dok se ne zloupotrebljava za vršenje pritiska. Drugim rečima, nije problem to što država medije finansira, već to što režim kontroliše sadržaj medija. Kontrolom se sprečava kritika vlasti, žitelji ostaju uskraćeni za važne informacije od javnog značaja, a politički protivnici se delegitimišu čime se smanjuje mogućnost poželjne političke promene. Kontrola medija, dakle, direktan je napad na demokratiju. U tome je problem.
Zna Vučić savršeno dobro da kontrola medija i uzurpacija čitavog medijskog prostora zadaju poslednje udarce onome što je od demokratiji ostalo u Srbiji. Tragedija (naša) jeste to što on u vezi sa tim ne vidi problem, već šansu. Bez uvijanja i trunke nelagode izgovorio je da jedva čeka da postane novi Tramp pa da ga Tviter isključi.
Ako je Tramp, a jeste, simbol bahatog vladara koji ne preza ni od čega, ne mari za ljudske živote, provocira nasilje i razara demokratske institucije ne priznajući izborni poraz, Vučić je, prizivajući Trampa, nagovestio kako će se ponašati u predizbornom i postizbornom periodu. Otvoreno nam je zapretio da će učiniti sve da bi se zadržao na vlasti.
Ostavimo sad dva populistička autoritarca po strani i vratimo se Tviteru. Nakon što smo ustanovili kako se definiše nedozvoljena „saradnja“ između medija i države, pogledajmo šta su sankcije. Režim grmi o zabranama i cenzuri, a Tviter to ne pominje. Kompanija je najavila da neće uklanjati medijske naloge, ali da ih neće ni preporučivati „niti pojačavati domet njihovih tvitova“.
Režim dakle smatra da sloboda govora nije ugrožena jedino onda kada se njegova propaganda nesmetano širi, podržava i okupira čitav javni prostor. Cenzura je svaki oblik zaštite slabijih, a razmena mišljenja isto je što i surova dominacija najjačih. Upravo je na tim temeljima režim postavio funkcionisanje čitave države.
Kada Dragan Milošev slobodno govori upravo na pomenutom Tviteru, sud ga pošalje 11 meseci u zatvor zbog ugrožavanja bezbednosti nelegitimnog predsednika. S druge strane, kad glavni menadžer proizvodnje u korejskoj fabrici Jura pred svedocima preti radniku odrubljivanjem glave, tužilaštvo samo odmahne rukom. Režimska sloboda neobuzdano cveta na uštrb svih nas.
Tviter je ovoga puta postupio ispravno i u interesu žitelja Srbije. Ipak, treba biti oprezan jer je u pitanju privatni akter van demokratske kontrole. Sutra se stvari lako mogu izvrnuti naglavačke.
Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
