Nije to
lako ni u kulturama koje nikada nijesu potpuno prihvatile okupaciju SSSR-a, a
ispostavilo se da je posebno teško nama u bivšoj Jugoslaviji, koji smo dosta
strpljivo, pa i sa zanosom, živjeli u „državi specifičnog socijalizma“.
Zamka postoji i s privatizacijom medija, ali vidimo da vlast rado i dokle god
je to moguće čuva državne medije ili bar udio u njima, ali se lako ne oslobađa
ni želje da utiče na tzv. javne servise. Kako se s tim izboriti, razgovarali
smo sa dr Radetom Veljanovskim, nekada novinarom i urednikom, a danas
profesorom na smjeru novinarstvo beogradskog Fakultetu političkih nauka.
MONITOR:
Doktorirali ste na temi o uspostavljanju i funkcionisanju javnih medijskih
servisa. Zašto je našim političarima toliko teško da funkcionišu bez pritisaka
na njih?
VELJANOVSKI:
Radi se pre svega o nasleđu iz vremena socijalizma, kada su političari imali
sistemski legitimisane oblike uticaja na medije. Bez obzira na sadašnje
generacije političara, među kojima je i dosta mladih, ti stari metodi se i
danas obilato koriste. Drugi ozbiljan razlog je nizak nivo demokratskog razvoja
i demokratske kulture uopšte, koji dovode do bahatosti onih na vlasti, jer
smatraju da im je sve dozvoljeno. Ima u svemu tome i neznanja: neki političari
još misle da je javni servis – državna radio-televizija, kao nekad, i da je
logično da služi onima koji su nosioci javnih funkcija. Iza svega je, razume
se, interes, ali ne opšti, već pojedinačan, partikularan.
MONITOR:
Uvijek se za uzor javnog servisa uzima britanski BBC. Interesantno je da je on
u svojoj istoriji u velikoj mjeri zavisio od budžetskih sredstava, ali je uspio
da postane etalon za profesionalizam u novinarstvu. Kako se to objašnjava?
VELJANOVSKI:Velika
Britanija ima konzistentno, demokratski utemeljeno javno mnenje s veoma dugom
tradicijom. U vezi s najvažnijim društvenim pitanjima postoji društveni
konsenzus i od toga se ne odstupa. Tako je i s javnim RTV servisom. Postoji
dominantna saglasnost da on treba da služi svima, pod jednakim uslovima, bez
diskriminacije. Taj stav se ne menja promenom vlasti. Bez obzira na to kako se
finansira, BBC će zadržati takvu društvenu ulogu. Važan dokaz da je BBC opšte
podržan od građana neuspeo je pokušaj „gvozdene ledi“ Margaret Tačer da
privatizuje ovu javnu korporaciju.
MONITOR:
U Srbiji traje borba da se usvoji medijska strategija koja bi bila više po
volji medijskim radnicima, ali i ova Vlada kopira ponašanje ranijih, pa
najavljuje da nije u obavezi da otkrije sadržaj završnog nacrta strategije? Šta
bi, onda, moglo da se očekuje?
VELJANOVSKI:Više
puta sam rekao da je ideja o izradi medijske strategije u Srbiji raspršena kao
dimna zavesa kada je vlast pre dve godine napravila debakl sa Zakonom o
izmenama zakona o javnom informisanju. Ovaj dokument, koji je sadržao nekoliko
odredaba suprotnih standardima i iskustvu demokratskog sveta, a i samom Ustavu
Srbije, Ustavni sud proglasio je neustavnim godinu dana kasnije. Pošto se tim
pokušajem menjanja regulative vlast pokazala u veoma lošem svetlu, pokrenuta je
priča o strategiji, koja još jednom dokazuje da vlast u Srbiji nema pravi odnos
prema razvoju medijskog sistema. Manevri vlasti povodom nacrta strategije
govore o nameri da se ništa ne promeni.
MONITOR:Vidi
se da u našem slučaju razvoja medijskih sloboda, medijskih zakona i statusa
novinara, garancija nema ni kroz privatizovane državne ni nove privatne medije,
da će se postići kvalitet. Da li je problem i u tome što su novinari i medijski
radnici slabo organizovani, ali i sve više postaju samo obični uposlenici kod
svojih „gazda“?
VELJANOVSKI:
To su tipične posledice medijske i sveukupne tranzicije. U nedovoljno
razvijenim, siromašnijim državama, nema dovoljno jakog medijskog tržišta, a
skoro po pravilu ima više medija nego što takvo tržište može da izdrži. Takođe,
među ljudima koji bi bili u stanju i koji bi znali da vode medije, na
demokratski i profesionalan način, nema dovoljno bogatih koji bi postali
vlasnici medija. Tu se javljaju tajkuni čiji interes nema veze s javnim već
samo s ličnim interesom, a oni znaju da svoje preduzetništvo ne mogu da
razvijaju bez veza s vlašću i tako sve pada u vodu. Ali obeshrabrenost nije
dobar saveznik za bilo šta. Novinari i ostali medijski poslenici trebalo bi da
se bolje organizuju i da budu uporni u borbi za medijske slobode i svoj bolji
status.
MONITOR:
Kako se može kontrolisati porijeklo kapitala koji ulazi u medije? Bombardovani
smo informacijama da u ovom ili onom mediju ima novca koji dolazi iz poslova
organizovanog kriminala. Bilo je u Srbiji pokušaja da se donese zakon o tome.
VELJANOVSKI:
U Srbiji su donošenje takvog zakona sprečili upravo predstavnici medijske
industrije iako je nacrt napisan i prošao javnu raspravu pre tri godine. Nema
sumnje – nisu hteli da se tačno zna ko su vlasnici medija i s kakvim udelom, a
imali su podršku vlasti. Poreklo kapitala i vlasništvo nad medijima izuzetno su
važna pitanja ne samo za medijsku sferu nego i za društvo u celini. Ako se ne
znaju vlasnici, ne zna se ko ima uticaj na medije i da li postoji koncentracija
koja je prekomerna i u demokraskom društvu nedozvoljena. Ako se to ne zna, neko
može da ima monopol u javnoj sferi: ili pojedinci i grupe ili država, a to s
demokraijom nema nikakve veze. Iako je teško u potpunosti doći do svakog
procenta vlasništva, trebalo bi raditi na zakonima koji insistiraju na javnosti
vlasništva i suzbijanju koncentracije. Uostalom, u evropskom iskustvu i
regulatornom okviru ima dobrih primera za ugled.
MONITOR:
Kritikovali ste političare zbog niskog praga osjetljivosti na svoje
predstavljanje u javnosti, naročito u medijima. Posebno su im teške teme
njihova primanja, imovina i njeno porijeklo.
VELJANOVSKI:
Opšta je pojava u tranzicionim kulturama, a posebno na Balkanu, da se
političari ne mogu pomiriti s tim da njihova javna funkcija podrazumeva mnogo
odgovornije ponašanje i mnogo veću izloženost javnosti nego u slučaju ostalih
građana. Oni često misle da imaju pravo na veću zaštitu od pogleda javnosti,
dok je tekovina demokratskog sveta da su oni u tom smislu manje zaštićeni i da
javnost ima prava da u potpunosti bude obaveštena o njihovom radu, delovanju,
ali i ukupnom ponašanju. U evropskim dokumentima postoje vrlo jasni stavovi o
tome da nosioci javnih funkcija ne mogu da sprečavaju kritički odnos medija
prema sebi, pa ni satiričan, novinarski angažman. Problem je što javnost u
našim državama, na žalost, takođe nije u tom smislu mnogo napredovala pa ne ume
da sankcioniše takva ponašanja uskraćivanjem glasova na izborima. Inače,
očekivati od politčara da će doneti zakone koji će ih naterati na bolju
komunikaciju sa javnošću, iluzija je.
Autor: Nastasja Radović
