EN
Savet Regulatornog tela za elektronske medije (REM) na vanrednoj sednici održanoj 1. marta usvojio je ocenu Službe za analizu i nadzor prema kojoj je TV N1 emitovanjem petodelne serije „Decenija vlasti” učinila „više povreda odredaba koje uređuju ponašanje medija”.
Nije to, naravno, nikakvo čudo. U opis posla Saveta već godinama spada da prigodno žmuri na spotove koji dovedu do nečijeg ubistva, na dokumentarce, priloge i montaže kojima je jedini cilj pokušaj diskvalifikacije političkih neistomišljenika, a da je više nego budan pred svakim antirežimskim šumom.
U tom smislu, nema iznenađenja – čak ni ako se ima u vidu da je izborna kampanja u punom jeku i da važe malo drugačija pravila. Na neviđeno bi se moglo očekivati da će ekspertima u Savetu zasmetati „Decenija vlasti” na jednoj kablovskoj televiziji, a da neće ni trepnuti pred prorežimskim medijskim orgijanjem na nacionalnim frekvencijama.
Vrednosna opredeljenost
Ono po čemu je ova epizoda zanimljiva jeste obrazloženje inače sasvim očekivane odluke. Pre svega, navodi se da je ideja bila da „gledalac stekne uverenje” kako su godine Vučićeve vlasti „godine opšteg nazadovanja i propasti Srbije na svim poljima”.
Ne kaže se u obrazloženju da je takva ocena kršenje nekakvih pravila, ali se to nekako podrazumeva – posebno što se već u sledećem pasusu naglašava da je „vrednosna opredeljenost” obeležena „političkom netrpeljivošću” i da se u celini sastoji od „političkih i moralnih diskvalifikacija, čemu je prilagođen i izbor sagovornika u emisiji”.
Šta smo, dakle, imali? I kakav zaključak iz toga da izvedemo?
Zaključak je da, ukoliko autori nekog medijskog priloga žele da pokažu i dokažu da je Vučićevo doba vreme nazadovanja i propasti, momentalno batale tu ideju. Opet se u saopštenju ne kaže zašto, ali valjda eksperti iz Saveta smatraju da je reč o lažnim vestima, da je realnost drugačija i da onaj ko želi da poštuje pravila, nema šta da pokazuje i dokazuje.
Dalje, „vrednosna opredeljenost” je nešto čemu Savet i inače posvećuje veliku pažnju. Ako je reč o moralnoj diskvalifikaciji opozicionih lidera, kritički orijentisanih novinara ili aktivista – u redu, može. A ako je reč o kritici aktuelne vlasti ili aktuelnog vođe – stani! To je već ozbiljno kršenje pravila. Posebno je ovde zlokobno osvrtanje na „izbor sagovornika u emisiji” koji je, kako se kaže, „prilagođen” pomenutim diskvalifikacijama.
Opet Savet nije eksplicitan, ali poruka je jasna: pazi s kime pričaš. Ako eksperti procene da su ti sagovornici neadekvatni, opet si u prekršaju.
Asocijativni niz
Sve do ovog trenutka, stvar je bila jasna: nema da je Vučić doneo propast, nema političke netrpeljivosti (kako god je definisali), nema nepodobnih sagovornika. Međutim, sad dolazimo do filozofskih dubina koje nisu bile karakteristične za ranija saopštenja REM-a.
Navodi se, dakle, da je „asocijativni niz audiovizuelnog izraza širi od onog iskazanog tekstom koji izgovaraju narator ili sagovornici jer sa sobom nosi svoje metaforičko i simboličko značenje i uobličen je doslednim dramaturškim postupkom”.
Do tog je, naime, zaključka došla Služba za nadzor i analizu, koja je – evo opet estetike, dramaturgije, filozofije – tumačila „epizode kroz širu prizmu značenja koja nudi audio-vizuelna prezentacija sadržaja”.
Potpisnica ove priče možda to pogrešno razume, ali čini se da to zapravo znači da su se autori serijala poslužili ne samo tekstom koji izgovaraju narator, ili neadekvatni sagovornici, već i „asocijativnim nizom”, tj. asocijacijama koje imaju određenu metaforičku i simboličku težinu.
Od svih neeksplicitnih upozorenja kojima obiluje tekst saopštenja, ovo je možda i najopasnije. Jer, osim stava, izbora sagovornika ili poruke i zaključka, novinarima se sada zabranjuje ili bar ograničava pravo da koriste metafore, asocijacije, simbole: sve ono što se odvajkada ubraja u „višu sferu” novinarstva, što je privilegija najboljih i najtalentovanijih, ozbiljno je kršenje pravila.
Pitanje je ovde o kojim se to pravilima radi. O onim koja stoje u Zakonu o informisanju? Onim skarabudženim pred izbore? Ili nekim trećim – za koja ne znamo? Kako se to tačno autorima dokumentarnih serijala zabranjuje da koriste „asocijativni niz”? U kom tekstu se objašnjava da se ne smeju upotrebljavati metafore?
Uostalom, hajde da se ne zadržimo samo na ovom filozofskom vrhuncu. Ko je, s kojim autoritetom i kako tačno odredio kakvi bi trebalo da budu sagovornici u nekom medijskom prilogu? I kako je taj neko zamislio da prikrije posledice vlasti jednog čoveka?
Kao i svako dubokoumno štivo, ovo saopštenje podložno je različitim tumačenjima. Ovde su, međutim, neophodni prevod i opširne fusnote, jer ništa nije eksplicitno, jer je „između redova” sve, izuzev velikog „No, no” i „Pazi šta radiš”. A to se, u najboljem slučaju, zove pritisak na medije.
No, ako su do pred kraj neophodne fusnote, poslednja dva pasusa od „pružalaca medijskih usluga” zahtevaju ili sedative ili duboku meditaciju. Tu se, naime, dotični pružaoci pozivaju da „doprinesu razvijanju demokratskog dijaloga” i da „ne prikazuju sadržaje koji vode stvaranju netrpeljivosti, političkih napetosti i podela u društvu”.
Dakle, ako ćeš da izveštavaš po pravilima i u skladu s gotovo hipijevskim naklonostima Saveta REM-a, ima da izveštavaš o jedinstvu, političkoj stabilnosti, sveopštem procvatu i blagostanju; da se maneš vrednosnih opredeljenosti, asocijacija, i da zoveš podobne sagovornike koji će ti časnom pionirskom posvedočiti da je sve to istina.
A jednostavno je.
Najpre zažmuriš.
Zatim duboko udahneš i zamisliš kako Srbija nije mesto na kome postoji polarizacija društva, napetost na ivici fizičkih sukoba, otvorena državna korupcija građana, krađa penzija, afere, zarobljene institucije, nestala državna tužiteljka, progon novinara, propalo školstvo, urušeno zdravstvo, sveopšte nasilje.
Zamisliš kako letiš iznad cvetne livade.
I kako je sve ovo samo jedan ružan san.
U tom duhovnom stanju odeš i uradiš intervju, snimiš prilog ili film.
A Savet REM-a i njegove stručne službe, dirnuti tom lepotom, ti tapšu, tapšu, i usklikuju: „Bravo, bravo, bre!”.
