Kao i obično
leti, ekran su ispunjavale već viđene epizode pojedinih ciklusa da bi
gledalište utvrđivalo staro gradivo dok se autori pripremaju za nova (i kako
najavljuju) osvežena, poboljšana izdanja.
U
jednom od takvih slučajeva, u reprizi prošlogodišnje emisije „Stranac u
Beogradu“ autorke Ranke Jakšić (RTS), čulo se da „gradu nedostaje osmeh“,
odnosno da u njemu nema osmehnutih ljudi. Bilo je to zapažanje jedne
strankinje, ali (udajom) već dugo Beograđanke.
No,
strancu koji sada samo mine Beogradom, ili kojim delom „festivalske Srbije“,
mora se učiniti sasvim suprotno: da se ovaj narod neprestano veseli, da samo
igra, peva i, naravno, ispija pivo. Takvu sliku Srbije podcrtava i Javni RTV
servis kad Sabor trubača u Guči stavlja kao prvu i udarnu vest u „Dnevniku“, a
u danu ispunjenom mnogim molski intoniranim lokalnim sadržajima, uz mučne
aktuelnosti i jednu tužnu godišnjicu u kosmetskom Goraždevcu.
Koje
se vesti biraju i kako se raspoređuju u centralnim „Dnevnicima“ i kakva se
uopšte Srbija pokazuje u programima nacionalnih televizija koje Srbiju sve
češće smeštaju u same naslove svojih emisija („Dobro veče, Srbijo“, „Ja volim
Srbiju“, „Ovo je Srbija“…)? To bi, čini se trebalo da interesuje ne samo
gledaoce željne tačnog i objektivnog informisanja nego i sve institucije kojima
je u opisu posla da analiziraju i sprečavaju medijske lakirovke, političke
zloupotrebe, partijsku propagandu.
Take
je, izgleda, mnogo više uzbudila Pinkova „antihrvatska kampanja“ kojoj se, bar
faktografski gledano, nema šta zameriti. Svi „namenski“ prilozi iz
prošlonedeljnih „Nacionalnih dnevnika“ – koje je vrlo sigurno, smireno i s
dobrom dikcijom vodila Tanja Rađenović – imali su činjenično pokriće:
Je
l’ napadaju turiste na Jadranu? Napadaju.
Je
l’ ne vraćaju uzurpirane srpske kuće i stanove? Ne vraćaju.
Je
l’ zatvaraju svoje tržište za srpske firme, robu i kapital? Zatvaraju.
Je
l’ nude neispravne proizvode kupcima u Srbiji? Nude.
Kad
se poređa tako jedno za drugim, iz večeri u veče, deluje tendenciozno i
nedobronamerno. Svakako ne ide naruku onoj srpskoj politici koja je spremna da
zaboravlja i zabašuruje činjenice zarad mirenja i praštanja.
Ali
ni tekućoj unutrašnjoj politici „Nacionalni dnevnik“ ne ide niz dlaku
pokazujući kako su njene direktne posledice sve teži život i rastuće siromaštvo
većine stanovništva.
Što
se pak dobrosusedstva tiče, vežbaćemo ga ionako, po direktivi Evropske unije
koja je uverena da smo idealan teren za treniranje multietničnosti. Dok taj
njen projekat zapinje u sopstvenom dvorištu, a na balkanskom poligonu slabije
uspeva na bosanskom delu, ona se okreće pogodnijem za drilovanje.
Recimo,
Kosmetu. Nije dovoljno da tamo Albanci i Srbi žive mirno jedni pored drugih.
Treba ih izmešati i to gradnjom mosta koji će puteve ovih prvih voditi baš kroz
selo ovih drugih. Drugi se tome s jakim razlogom protive. No, međunarodni
poklonici teorije o dobrobiti zajedništva za to i ne haju. Ta zar mostovi nisu
baš plemenite građevine koje povezuju i spajaju?!
Nema,
dakle, ustupaka kad borci za velike ideje i svetle humanističke principe odluče
da ih po svaku cenu „implementiraju“ – u tuđoj kući.
Autor:
Branka Otašević
