EN
Nakon demokratskih promena 5. oktobra 2000. godine pobedila je evropska orijentacija u politici Srbije i otvoren je put donošenju modernog Ustava. Skupština Srbije je 10. jula 2001. odlučila da Sretenje ponovo bude Dan državnosti. Ta praksa je prekinuta stvaranjem Kraljevine SHS. Sretenje je postalo i Dan ustavnosti.
Važeći Ustav Srbije iz 2006. u čijem donošenju su učestvovale sve tadašnje parlamentarne stranke, sadrži i odredbe o podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, koje su u međusobnoj ravnoteži i kontroli.
Smatra se da je ovim Ustavom uspostavljena veza sa prvim, Sretenjskim ustavom iz 1835. koji je bio jedan od najmodernijih, najdemokratskijih i najliberalnijih Ustava svog doba.
Domaća struka i nauka i svi organi pravosuđa su, nakon ozbiljnih grešaka u sprovođenju reforme 2009-12, prihvatili 2014. i 2016. inicijativu za promenu Ustava u delu o pravosuđu.
Razlog su bile sistemske greške (preterana uloga parlamenta prilikom imenovanja u pravosuđu), iako su se osnovne primedbe struke i Venecijanske komisije (VK) jednako odnosile i na politički deo Ustava (poslanici su pojedinačno podređeni partijskom rukovodstvu).
Kada je 2018. Ministarstvo pravde objavilo svoju Radnu verziju Amandmana na Ustav, svi iz pravosuđa i struke su se izjasnili da je taj tekst loš. Ali, uzalud. Ministarstvo pravde je neovlašćeno preuzelo monopol na pripremu Akta o promeni Ustava.
U stalnom kontaktu sa VK, uspeli su da u značajnoj meri razvodne, a ponegde i opstruišu, značajnije promene za koje se zalagalo pravosuđe. To se ponovilo i prilikom donošenja pet novih pravosudnih zakona.
To su osnovni sistemski razlozi duboke krize pravosuđa, ali nisu jedini. Nesprovođenje i selektivna primena Ustava i zakona i uticaj politike na personalna rešenja u vrhu pravosuđa, su takođe značajni razlozi što se, i pored navodne „tektonske“ reforme u koju je EU uložio velika sredstva, rezultati ne naziru.
Ne radi se samo o tome da Skupšina nema kontrolu nad BIA, nego i da su pojedine sudije (uglavnom predsednici sudova) važni gosti na skupovima u BIA.
Problem je u tome što takvi kadrovi i njihovi naslednici uglavnom deluju po lošim obrascima iz jednopartijskog sistema, posebno kad su zainteresovani za više funkcije ili određene privilegije.
Slučaj „Savamala“ iz 2016. nikada nije rešen, iako je tadašnji premijer A. Vučić izjavio da će za to odgovarati „idioti“ iz vrha vlasti, a posle sedam godina priznaje da je za taj događaj lično odgovoran.
Posle takvih događaja, bez epiloga i posledica po stvarne nalogodavce, spirala nerešenih afera sa umešanošću države se intezivno nastavlja: „Pad helikoptera“, „Krušik“, „Jovanjica“, „Doljevačka rampa“, „Paljenje kuće novinara u Grockoj“, „Tetka iz Kanade“… pa sve do najdrastičnijih slučajeva organizovanog kriminala kakvi su ubistvo Olivera Ivanovića, „Belivuk“ i brojni predmeti osumnjičenog Radoičića uključujući slučaj „Banjska“.
Za samo 17 meseci 1999. i 2000. godine ubijeni su Slavko Ćuruvija, četvoro ljudi na Ibarskoj magistrali, Ivan Stambolić, pokušano je ubistvo Vuka Draškovića, a prema advokatu porodice Ćuruvija „sve su to uradili isti ljudi iz Državne bezbednosti (DB).
To se radilo tako, što je civilni deo službe DB organizovao logistiku, a zatim dolaze ubice, najčešće iz Jedinice za specijalne operacije. To je obrazac koji postoji i to je taj zločinački deo službe, iako to sud neće da verifikuje“.
On je to izjavio nakon što je 2. februara na sajtu Apelacionog suda u Beogradu, posle dve prvostepene osuđujuće presude prema tadašnjim funkcionerima DB-a Radomiru Markoviću, Milanu Radonjiću, Ratku Romiću i njegovom kumu Miroslavu Kuraku (u bekstvu), objavljeno saopštenje da je doneta oslobađajuća presuda.
Dodatno obeshrabruje to što je konačna odluka doneta posle 24, a objavljena 25 godina od tragičnog događaja. Ona je poslata strankama, ali još uvek nije dostupna javnosti.
Trebalo je da prođe 16 godina da se 2015. podigne optužnica, iako je javnost bila upoznata sa dosijeom „Ćuran“. Pitanje je da li bi se i ovo postiglo, da određeni važni dokazi nisu prikupljeni i sačuvani zahvaljujući srećnoj okolnosti da je isti inspektor (D. K.) bio uključen u slučaj od početka i kasnije kao član UBPOK-a, uz veliku posvećenost profesiji i podršku Komisije za zaštitu novinara.
Kako u takvoj situaciji, a pre objavljivanja obrazloženja cele presude, Apelacioni sud može u formi saopštenja da iznosi, na primer, ocenu da je mera tajnog praćenja Ćuruvije do njenog prekida (nekoliko minuta pre ubistva), sprovođena kao „uobičajeno određeni metod i redovna službena radnja iz delokruga RDB, zasnovana na odgovarajućim propisima, te nije dokazana teza optužbe da su nalozi za primenu operativno-tehničkih mera bili dati u cilju lišavanja njegovog života“?
Dokazi na osnovu elemenata policijske prijave saopštene u javnosti, pa i optužnice, ukazuju, sasvim suprotno, na paralelne tokove redovnog praćenja i usmenih naloga osumnjičenih funkcionera za pojačavanje tog rada uključujući i kritike podređenih i međusobne nesporazuma radnika DB-a.
Stručna ekspertiza ovog slučaja bi se, stoga, pored izjava nekompromitovanih svedoka, oslanjala na materijalne dokaze kao što je listing međusobnih telefonskih razgovora aktera, čiju je zakonitost dva puta potvrdio upravo Apelacioni sud, podatke sa baznih stanica, višestruke provere alibija optuženih saizvršilaca i put korišćenja službenog vozila.
Uz sve navedeno u pomenutom saopštenju, analiza spornih dokaza je tako prezentovana kao da su u to vreme država i njeni organi normalno funkcionisali. Podsetimo se, 90-e godine su obeležili rat na području ex-Jugoslavije i sankcije, a ovo ubistvo se događa u uslovima vanrednih okolnosti i ratnog stanja izazvanog NATO bombardovanjem Srbije u kome su državim organima data veća ovlašćenja.
Te strukture su ostale nereformisane i moćne i posle demokratskih promena 2000-e. Zamenik komandanta Jedinice za specijalne operacije je pravnosnažno osuđen što je, uz pomoć kriminalnog klana, 2003. ubio premijera Đinđića.
U svim saopštenjima Apelacionog suda uopšte se ne pominju višestruko prekoračenje rokova za izradu presude i zadržavanje predmeta u drugostepenom sudu.
Tek ukoliko i kada bude objavljena, uz presudu, i kompletna dokumentacija ovog predmeta, videće se koliko je znanja, napora i sreće trebalo da bi se uopšte podnela krivična prijava i podigla optužnica, ali i da se presudi.
Bilo bi korisno da se analizira predistražni postupak, učešće BIA u njemu (da li je od početka od strane DB pod rukovodstvom R. Markovića vođena paralelna istraga?), rad tužilaštva za organizovani kriminal, postupanje prvostepenog suda, prva drugostepena presuda, rad tužilaštva i rad Apelacionog suda na pretresu i posle njega.
Predsednik Apelacionog suda u Beogradu je u svom neoubičajenom saopštenju od 5. februara (u danu kada je ispred suda organizovan protest), navodi: „Da li su ovakvom presudom građani ostali uskraćeni za odgovor na pitanje ko je ubio novinara Slavka Ćuruviju, te iz kojih razloga ni nakon više od 24 godine od ubistva Slavka Ćuruvije, krivac ili krivci nisu privedeni pravdi, nažalost, jeste tačno, ali odgovornost za to ne mogu snositi sudije Apelacionog suda u Beogradu koji su samo okončali višegodišnji postupak u vezi s tim.“
Iste večeri na TV Hepi, predsednik Republike, koji nije nadležan za pravosuđe, izjavljuje da je ova oslobađajuća presuda užasna poruka za naš pravosudni sistem.
Dodao je „da su tužilaštvo i policija svoj posao kao državni organ uradili“, da neće voditi hajku protiv sudija i odbacio optužbe da ima uticaj na pravosuđe (iako je u nastavku, nevezano za ovaj slučaj sudiju Majića nazvao „pokvarenjakom“ i pretio mu).
Rekao je da je u drugom stepenu svih pet sudija donelo oslobađajuću presudu, jer je jedini svedok i oštećena Branka Prpa rekla da to nije bilo to lice i da bi „voleo kad bi VKS mogao nešto da učini…“
Branka Prpa mu je sutradan odgovorila: radi se o skretanju odgovornosti sa države na žrtvu…, a pravo pitanje za tužilaštvo je zašto su oni nastavili sa ovom verzijom optužnice kada su znali za njen iskaz.
Vučić je šokiran da je Ministarstvo pravde o slučaju ćutalo tri dana, pa je ministarku pravde pitao: „da li prodavnica ne radi vikendom ili se nema vremena“?
Istog dana ona je izrazila razočarenje ovom presudom i ocenila da pravosuđe nije ispunilo osnovni zadatak, jer je reč o nepravdi, a Vrhovno javno tužilaštvo je, neuobičajeno, zatražilo spise od suda i najavilo zahtev za zaštitu zakonitosti. Međutim, ishod ovog zahteva ne može biti na štetu oslobođenih.
Sve izgleda kao da nas neko unapred i postepeno obeshrabruje da temeljno analiziramo i iznesemo svoje mišljenje o celini ovog slučaja. Slažemo se da ne treba unapred stigmatizovati pojedine sudije i sudove, dok se ne utvrdi ko je sa vrha piramide moći odgovoran za katastrofalno stanje u pojedinim delovima pravosuđa.
Do tada, za naše društvo i pravosudnu profesiju bi bilo dobro da se uporede razlozi iz dve osuđujuće i pravnosnažno oslobađajuće presude i da se analizira rad tužilaštva. Tek onda ćemo možda saznati da li je za ishod ovog, kao i drugih nerešenih ubistava, prevashodna odgovornost suda kao konačne instance ili tužilaštva ili policije ili DB ili nekog drugog.
Na sve je svakako uticao zapušteni i zavađeni društveni i politički ambijent, bez ikakve kulture dijaloga. Iz njega su došle javne pretnje Ćuruviji, a 15 godina nakon ubistva i obećanje najuticajnijeg čoveka da će pravda ugledati svetlost dana, po cenu njegove ostavke.
Ova presuda je od svih novinarskih udruženja i NVO sektora dobila izrazito negativne ocene, a OEBS je ocenio da slučaj „otvara ozbiljna pitanja u vezi vladavine prava u Srbiji“.
Da li ćemo za sprovođenje Ustava u delu o pravosuđu dostojnu Sretenjskog ustava (prve besprekorno urađene i u primerenom roku završene predmete organizovanog kriminala i visoke korupcije) čekati njegovu 200-godišnjicu ili još duže?
Izvor: Danas
