ENSlučaj „Milanović“ klasičan je primer za ovu tvrdnju i umesto da nova vlast D. Milanovića, u najmanju ruku, osudi na doživotnu robiju za ono šta je radio tokom mandata i direktorovanja u RTS-u, danas imamo lidere nekih stranaka, a evo, kako vidimo, i neke naše čitaoce poput mog imenjaka M. Tijanića, koji traže puštanje na slobodu tog istog i takvog D. Milanovića.
Za sve što su bivši generalni direktor RTS-a i njegove kolege iz partije uradili do 5. oktobra, zaslužili su najmanje hiljade godina tamnice. Evo zašto.
Tog petooktobarskoj jutra u centar Beograda se slivala reka demonstranata iz cele Srbije. Tražilo se priznavanje rezultata pređašnjih, pokradenih izbora. Masa je, tog dana u 14 časova, dostigla vrhunac od nekoliko stotina hiljada ljudi na centralnim ulicama oko Savezne skupštine. Vlast se ljuljala i kotrljala po ulici, a šta je za sve to vreme radio direktor najveće nacionalne INFORMATIVNE kuće?!
Sedeo u svojoj kancelariji sa saradnicima, jeo ćevape i pio viski, i to sve puštajući na TV ekranima sva tri programa RTS-a Baha, Betovena i Čajkovskog… Očigledno je čovek čekao rasplet situacije i mora se priznati da je taj isti Milanović prošao fenomenalno, sa svim saradnicima, tog oktobarskog popodneva. S obzirom na to kakvim kriminalnim ponašanjem se bavio tog oktobarskog dana kao, naravno, i svih godina za vreme svog mandata na čelu RTS-a.
Danas niko ne priča o tome, svi su zaboravili na najmračniji „staljinizam“ u istoriji televizije Srbije! Danas se priča kako je, eto, siroti Milanović žrtva vlasti, i to nevina. Neko je lepo odigrao tu igru, pa sada njegove žrtve žale bivšeg bezočnog cenzora naše političke stvarnosti krajem devedesetih godina.
Milutin Mlađenović
Beograd
