[box align=’box-center’ id=’9165′]
Oni su, u stvari, promotori vrednosti. Zato bi morali jasno prepoznati vrednosti i nevrednosti, dobro i zlo. To znači da je neophodno da imaju sposobnosti da razvijaju kritičko mišljenje o svemu što nastaje u društvenoj zajednici.
U traganju za životnim formama koje uspostavljaju slobodu, demokratiju, ljudska prava, toleranciju i mir, novinar, kao protagonista svesti o čovekovom dramatičnom bitisanju, postaje nezamenljivo kritičko ogledalo.
U tome će uspeti samo ako ima „čulo“ za bitno, za suštinu, za istinu.
U slobodnom društvu novinar može postati nepristrasan svedok i pouzdan tumač stvarnosti modernog sveta. Stoga je uspostavljanje lestvice vrednosti nezamislivo bez njegovih sposobnosti, njegovog talenta i njegove savesti. Najmanje se može očekivati od novinara sa moralnom gluvoćom i traumatičnim strahom jer oni se neće ni pitati šta čine istini i kakve posledice proizvode kad je zapostavljaju i previđaju.
U osnovi njihovog pregnuća je tada lukavstvo, prevara i simulacija, ali i namera – održati se u sedlu po svaku cenu, u svim okolnostima i pod svim uslovima.
Sklone zaboravu u nas neophono je podsetiti da u vreme postkomunističke i kobajagi pluralne političke scene, a u stvari vladavine autokratskog režima, mediji za masovno informisanje bili su saučesnici u militarizaciji političke zajednice.
Činili su baš ono što nisu smeli: kolo su vodili u šovinističkom i agresivnom nagovaranju podanika, učestvovali su u zaslepljivanju mržnjom, bili su aktivni u proizvođenju laži i straha. Stvarana je informativna „rašomonijada“!
Mediji su pokazali neskrivene simpatije prema nacionapističkom stereotipu, koji je branio nacionalni narcizam i etnokratsku isključivost.
Oni su i postali prethodnica nacionalističke zaraćenosti. Štaviše, mediji, među kojima je prednjačila državna televizija, pretvarali su se u instrumente ratnohuškačkog ludila.
Njihovi protagonisti vezali su se za nacionalšovinističke ideologijice, koji nisu mogli da funkcionišu bez „neprijatelja” i „neprijateljstava“ ako su i novinari upadali u vrtlog informativnog ekstremizma sa ostrašćenim uverenjima.
To je bio put političkog sluganstva i izdaje profesije. A u prihvatanju interesa političkih nalogodavaca, kao političkog imperativa, sadržana je nemoć samoodređenja i profesionalne autonomije.
Kad se postane oruđe propagande, njen puki epizodista, onda od profesionalnog morala nema ništa. Sve se to i moglo dogoditi zato što je odgovornost, kako profesionalna tako i morapna, potpuno izostapa.
Umesto nadmoći odgovornosti, mediji kao šovinistički stampedo i sejači mržnje, postajali su saučesnici u zločinstvu. U medijima je vladala zastrašujuća teskoba naročito od vremena objavljivanja apsurdnog, štetočinskog i protivustavnog Zakona o javnom informisanju iz 1998.
Manje-više svi medijski zakoni koji su s vremena na vreme usvajani bili su mrtvo slovo na papiru a dolazili su prevashodno zbog toga da bi se stvorio privid da se zadovoljavaju evropski zahtevi.
Krajem septembra 2011. sačinjen je medijski dokument Strategija razvoja javnog informisanja do 2016. godine sa neverovatnim informativnim nedostacima tako da se nije znalo ni koliki je udeo državnog vlasništva u medijima niti sa kojom novčanom sumom učestvuju u njihovom finansiranju.
Štaviše, nije postojapa informacija koliko javni servis dobija od pretplate a koliko iz komercijalnih izvora. A kad se pojavio Izveštaj o kontroli i pritiscima na medije Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije, iza koga je stajala istinoljubiva Verica Barać, u medijima je zavladao muk.
Prvi put je otvorena stranica o korupciji i klijentelizmu u medijima. Da ne bi došlo do transparentnosti medijskog vlasništva nastalo je njegovo dramatično skrivanje i zatiranje tragova.
Po celoj planeti identifikovani su putevi novca samo da bi se sakrili gospodari vlasništva i da bi se onemogućila kontrola enormnog bogatstva koje je dospelo do mnogih offshore kompanija i drugih tajkunskih skrivališta.
Izveštaj je za one koji su hteli da znaju delovao kao grom iz vedra neba, ali je u javnosti potpuno prećutan. Savet je u tome lrepoznao politički pritisak, pa je došao do zaključka da se nad medijima uspostavlja „potpuna kontrola”.
Bez ulaženja u skandapozna otkrića o putevima državnog novca do medija da bi radili to što se od njih traži i očekuje, važno je istaći još jedno zapažanje Saveta, koji je otkrio da od jedanaest radio i televizijskih emitera sa nacionalnom dozvolom, čak devet je sa netransparentnim vlasništvom, pa je zato i usledilo pitanje: na kakvo objavljivanje objektivnih i istinitih informacija su spremni mediji koji kriju pravog vlasnika kao svoju na
