[box align=’box-left’ id=’2664′]
To se za filozofa kaže tek posle njegove smrti, ako njegova intelektualna zaostavština može da izdrži taj teret. Šta tek reći za filozofkinje? Filozofiju ili kako se kolokvijalno govorilo „čistu filozofiju“ nije studiralo mnogo žena. One koje su se usudile ostavile su veći trag u ovdašnjoj kulturi no što se zna i priznaje, jer vrednovanje ženskih doprinosa uvek prolazi kroz naočare sa velikom dioptrijom, a često se i previđa. Ne treba zaboraviti da su među filozofkinjama čije nam je tek delo ostalo Ksenija Atanasijević, Anica Savić Rebac, Zagorka Mićić i da ova kultura ima sreću da još uvek sluša glasove Zagorke Golubović, Svetlane Knjazeve, Radmile Šajković, Vesne Pešić… Do pre nekoliko dana svojim rafiniranim uvidima i erudicijom nesebično nas je darivala i Eleonora Prohić (1934-2013).
Sa Eleonorom su studirali filozofiju i Dragoljub Mićunović, njen prvi muž sa kojim ima ćerku Nataliju, potonji profesor „Istorije socijalnih teorija“, disident, prvi predsednik Demokratske stranke, savest srpskog parlamenta i Kasim Prohić, njen drugi muž sa kojim ima ćerku Ajšu, profesor Univerziteta u Sarajevu, estetičar, erudita. Ali, Eleonora je bila bolja studentkinja od obojice. Jedanput mi je setno rekla „To se ne zna. Ispašće još da treba po njima da me pamte“.
Eleonora je bila ličnost renesansnog znanja. Njena interesovanja su sezala od filozofskog obrazovanja do supspecijalističkog znanja o filozofiji muzike. Osim profesorskog posla, a predavala je na Muzičkoj akademiji Univerziteta u Sarajevu filozofiju muzike, Eleonora je našoj kulturi podarila izvanredne prevode dela francuskih mislilaca Žan-Pol Sartra, Morisa Merlo-Pontija, Mišel Fukoa, Žaka Deridu, Fransoaz Dolto, Nikolasa Buvijea, Keneta Vajta, Fred Vargasa, Stefana Hesela, Edgara Morena, Ežena Delakroa, Huana Grisa i mnoge druge. Dugo je u filozofskoj i kulturnoj javnosti odjekivao intervju koji je uradila sa Žan Pol Sartrom krajem pedesetih za njegova boravka u Beogradu.
U intervjuu za Danas povodom izlaska iz štampe njenog prevoda Atalijevog „Bratstva budnih“ rekla mi je: „Sa delima Žaka Atalija srela sam se još krajem šezdesetih. Zbog mog izraženog interesovanja za estetiku muzike ponudili su mi da prevedem Atalijevu knjigu ‘Buka’. Roman govori o traženju istine kroz nauku. Traženje istine kroz nauku je karakteristično za Aristotela. U nečemu, roman podseća na ‘Ime ruže’ Umberta Eka. Paralelno sa traganjem za istinom kroz nauku i verovanjem u prirodu razvija se i ideja o paralelnom i istovremenom postojanju velikih kultura i civilizacija i njihove koegzistencije“. Govoreći o Ataliju, Eleonora je govorila i o sebi jer joj je na srcu bilo upravo to paralelno i istovremeno koegzistiranje kultura koje se međusobno obogaćuju i oplođuju jedna drugu, a ovde su besneli ratovi, širili se mržnja i nacionalizam. Kada se u takvom vremenu zalažete za vrednosti suživota, poznavanje i razumevanje drugog, po nečem drugačijeg od vas, znači da ste hrabri, spremni da podelite sudbinu tog drugog. Eleonora je bila hrabra žena. Posle raspada svih jugoslovenskih institucija nastavila je da radi na umrežavanju i povezivanju u emisijama „ex-Yu kult“ i projektima kooperacije regionalnih medijskih centara NUNS-a. Kad su joj 1997. dali otkaz na TV Politika, primila je to sa mirom osobe sigurne u ispravnost puta koji je izabrala.
