[box align=’box-left’ id=’1026′]
U tom smislu, ocenili su gosti emisije B92 “Hoću da znam” i u Srbiji postoji uticaj tajkuna na politiku i političke stranke, s tim da, za razliku od na primer Amerike, ta oblast je potpuno zakonski neregulisana zbog čega je sve u vezi sa tom temom mistifikovano.
Komentarišući izjavu predsednika DS Borisa Tadića koji je, govoreći o njegovom neuspehu i neuspehu DS-a na izborima, pomenuo uticaj tajkuna i Miroslava Miškovića koji žele da se preko DS uključe u politički život, glavni urednik nedeljnika “Vreme” i predsednica UNS-a ocenili su da se takvom i sličnim izjava političari u Srbiji kriju iza tajkuna, odnosno da ih koriste u svojim izjavama kako bi izbegli sopstvenu odgovornost.
Uticaja tajkuna na politku je bilo od kad je “sveta i veka”, kaže Žarković, i dodaje da su svuda u svetu vlasnici krupnog kapitala zainteresovani za ono što se dešava u državi, pa samim tim i na politiku i stranke, s tim da je ta oblast zakonski regulisana.
Takođe, kaže on, u Srbiji, za razliku od na primer SAD, lobiranje se smatra zabranjenim, a ono je upravo deo zakonske regulative delovanja tajkuna.
Predsednica UNS-a Ljiljana Smajlović dodaje da je njoj izjava Tadića o Miškoviču delovala neuverljivo, kao kada bi nekadašnja Miškovišećeva bliska saradnica Milka Forcan žalila na njega.
Prema njenim rečima, i Tadić i Mišković su imali koristi jedan od drugog, a kao primerje navela da je vlada DS i SPS delom pravljena na ručku kod Miškovića, o ćemu je Politika pisala na naslovnoj stani.
Kao drugi primer, Smajlovićeva je navela da je Mišković, zajedno s drugim biznismenima, pozvan na večeru sa Džozefom Bajdenom, prilikom njegove posete Beogradu.
U Srbiji se takođe ne zna ni ko su pravi finansijeri stranaka, navode sagovornici emisije “Hoću da znam” i dodaju da bi bilo prirodno da se Mišković ili drugi tajkuni uključe u politički život donacijama strankama, što bi bilo zakonski regulisano. Ovako, dodaju oni, pravi finansijeri se ne znaju, a donacije strankama se kriju.
Takođe, u Srbiji se ne znaju ni pravi vlasnici medija, a to pitanje posebno će se aktuelizovati kada se, kako je i predviđeno Medijskom strategijom, država povuče iz vlasništva u medijima.
Tada se otvara proctor da tajkuni uđu u svet medija njihovom kupovinom. Međutim, i ta oblast mora se zakonski regulisati, a Dragoljub Žarković kao primer navodi bitanski Indipendent čiji je vlasnik veliki tajkun i u poređenju s kojim su , kako kaže, domaći tajkuni tajkunčići.
Dakle, u Britaniji se zna ko je vlasnik Independenta, zna se i da je tajku, ali on po zakonu, može samo da ubira profit, ali ne i da utiče na uređivačku politiku.
U Srbiji se ne zna ko je pravi lasnik medija, ističe Smajlovićeva i navodi primer, kako kaže, sramne prodaje Politike, koja se desila preko noći. Takođe, dodaje ona, potpredsednik bivše vlade Božidar đelić bio je vlasnik “Ekonomista”.
Ona ističe ni da Verica Barać nije navela usvom izveštaju o stanju u medijima ko su njihovi pravi vlasnici medija, iako je pobrojala stvarne probleme u medijima u vezi s finansiranja.
Odnos vlasti, tajkuna i medija u Srbiji je, sve u svemu, komplikovan, smatraju sagovornici “Hoću da znam”, a Žarković kao primer navodi da član tela koje se bavi borbom protiv korupcije- Saveta za borbu pr otiv korupcije, sedi u Upravnom odboru Agrobanke, korupcionaške afere koja je nedavno otvorena u SRbiji i koja još nije dobila konačan epilog.
Smajlovićeva navodi da je čak od jednog izvora čula da je Politika kupljena novcem uzetog iz kredita Agrobanci.
