Uticaj zakona o lažnim vestima na slobodu štampe u svetu

Između 2011. i 2022. godine, 78 zemalja u svetu usvojilo je zakone koji se tiču sprečavanja širenja lažnih vesti i dezinformacija na internetu. Neki od tih zakona se fokusiraju na veću transparentnost platformi društvenih mreža, uspostavljanje odgovornosti kad je reč o digitalnom oglašavanju, kao i povećanje medijske i digitalne pismenosti. Međutim, mnoga zakonska rešenja su često nejasna i omogućavaju vlastima da definišu zabranjeni sadržaj po sopstvenom nahođenju, te pokazuju tendencije ka represiji. Kao rezultat, novinari rizikuju velike novčane ili čak zatvorske kazne za bilo koji sadržaj koji je u suprotnosti sa linijom vlade. U mnogim zemljama suzbijanje lažnih informacija je predstavljeno kao pitanje nacionalne bezbednosti, što u autoritarnim državama može predstavljati stvarnu pretnju za nezavisne medije.

Širom sveta ljudi su preplavljeni lažnim vestima, obmanjujućim informacijama i poluistinama o pitanjima koja se tiču zdravlja, politike, nauke…  

Novinari su na prvim linijama u ovoj borbi za istinu, trudeći se da građanima pruže tačne vesti i informacije. 

Međutim, u eri „post-istine“, nezavisno novinarstvo suočava se sa ogromnim ograničenjima jer vlade donose zakone za borbu protiv širenja dezinformacija i „lažnih vesti“, koji namerno i nenamerno utiču na slobodu štampe. 

Ove mere ponekad mogu da ometaju slobodnu i otvorenu razmenu ideja, kao i sposobnost građana da pozivaju lidere na odgovornost.

Od 2011. godine, zakoni o sprečavanju širenja dezinformacija su u porastu, a najveći je zabeležen tokom pandemije COVID-19. 

Između 2011. i 2015. usvojeno je 14 zakona o sprečavanju širenja lažnih vesti, dok je u periodu od 2016. do 2022. godine usvojen 91 takav zakon.

Samo u 2020. usvojeno je 36 novih zakona koji se odnose na sprečavanje širenja dezinformacija, što ukazuje na povećanu zabrinutost vlada u vezi sa širenjem vesti usred pandemije COVID-19.

Neki od ovih zakona se fokusiraju na poboljšanje transparentnosti i povećanje medijske pismenosti. 

Međutim, mnogi od njih kriminalizuju stvaranje i distribuciju „lažnih vesti“ i mogu imati dugoročne posledice po slobodu štampe i druga ljudska prava.  

Mnogi zakoni su već iskorišćeni za hapšenje građana i novinara zbog objavljivanja ili deljenja lažnih informacija na mreži. 

Iako aktivisti za ljudska prava i pripadnici akademske zajednice objašnjavaju da zakoni o sprečavanju širenja deziformacija mogu ograničiti slobodu izražavanja, manje pažnje je posvećeno slobodi štampe i posledicama ovih zakona po nezavisno novinarstvo širom sveta.

Analiza 105 zakona širom sveta, koju je uradio Centar za međunarodnu pomoć medijima, identifikovala je četiri vrste zakonskih sankcija koje bi potencijalno mogle da ometaju slobodu štampe. 

To su previsoke novčane kazne za novinare ili medijske organizacije; zatvor, odnosno hapšenje i zatvaranje novinara i urednika; kontrole i ispravke sadržaja, jer se od novinara i medijskih organizacija traži da uklone sadržaj ili objave ispravke koje je odobrila država; te povećana administrativna opterećenja, koja uključuju mere kao što su režimi licenciranja, lokalizacija podataka, zahtevi transparentnosti ili ovlašćeni saveti za štampu ili medije. 

Komitet za zaštitu novinara saopštio je da je širom sveta 2022. godine skoro 400 novinara bilo zatvoreno. Od toga, 39, skoro 10 odsto, bilo je u zatvoru zbog optužbi na osnovu zakona o dezinformacijama. 

Naravno, nemaju svi regulatorni pristupi negativne posledice, već pojedine politike mogu ojačati novinarstvo u digitalnoj eri. 

Na primer, zakoni koji poboljšavaju transparentnost platforme i medijsku pismenost mogu pomoći u jačanju demokratskih procesa i institucija. 

Međutim, mnogi regulatorni pristupi borbi protiv dezinformacija i lažnih vesti fokusiraju se na kriminalizovanje lažnog sadržaja, što može biti problematično. 

Prvo, postoji zabrinutost zbog subjektivnog tumačenja i selektivnog sprovođenja, što se može koristiti za suzbijanje glasova koji iznose drugačije ili kritičko mišljenje ili nezavisnog novinarstva. 

Drugo, to bi moglo dovesti do povećane autocenzure jer se novinari plaše da izveštavaju o pitanjima koja bi ih mogla dovesti u pravne probleme.

Međutim, budući da kompanije društvenih mreža naizgled nisu uspele da adekvatno odgovore na izazove u vezi sa širenjem dezinformacija, vlade sve više traže regulatorne intervencije, koje mogu da postave opasan presedan za autokratske lidere koji žele da legitimišu domaću cenzuru. 

Sloboda štampe je od suštinskog značaja za demokratske institucije, kao što su slobodna i otvorena debata i javna odgovornost, i stoga je od vitalnog značaja da se razmotri kako zakonodavstvo može uticati na nezavisno novinarstvo.

Novčane kazne 

Novčane kazne su najčešće izricane kazne za dezinformisanje, sa različitim nivoima primene, ciljajući pojedince, rukovodioce kompanija, medijske organizacije ili platforme društvenih medija. 

Na primer, prema francuskom zakonu iz 2018. godine, pojedinac koji se angažuje u široko rasprostranjenom i brzom širenju dezinformacija mogao bi da plati do 75.000 evra.

U Etiopiji pojedinac može biti kažnjen novčanom kaznom do 1.860 dolara ako širi dezinformacije na društvenim mrežama i ima više od 5.000 pratilaca. 

Za nezavisnu novinsku kuću, kazna može biti iscrpljujuća. 

Malezijski izdavač Malaysiakini kažnjen je sa približno 124.000 dolara zbog komentara koje su čitaoci ostavili na jedan od njegovih članaka, a koje su sudovi ocenili kao „lažni“ i „neistiniti“.

Naravno, treba imati na umu da i liberalne i manje liberalne države primenjuju novčane kazne.

Zatvorska kazna 

Ruska novinarka Marija Ponomarenko osuđena je u februaru ove godine na šest godina zatvora zbog osude vazdušnog napada ruske vojske na pozorište u Marijupolju u Ukrajini.

Njen slučaj je simbol rastućeg globalnog trenda dok zemlje širom sveta pokušavaju da zaštite svoje ekosisteme vesti od poplave opasnih dezinformacija koje se šire na mreži. 

Nezavisni novinari su često uhvaćeni na nišanu zakona koji su namenjeni borbi protiv dezinformacija, dezinformacija i lažnih informacija.

U Kambodži je direktivom iz 2018. godine predviđeno da se pojedinac koji je proglašen krivim za deljenje lažnih informacija može suočiti sa zatvorom do dve godine.

Slično novčanim kaznama, opravdanje za zatvorske kazne za pojedince koji šire ono što vlada smatra da je lažna vest ili dezinformacija varira u zavisnosti od političkog okruženja ili bezbednosnih zabrinutosti. 

Egipatska vlada je 2018. godine zatvorila 19 novinara, što je hapšenje najviše novinara zbog zakona o dezinformacijama u poređenju sa bilo kojom drugom zemljom u svetu. 

Nakon Egipta, Kamerun je uhapsio četiri novinara, Ruanda tri novinara, a Kina i Maroko su uhapsile jednog.

Na isti način na koji se broj donetih zakona u svetu ubrzano povećavao, i broj novinara koji su zatvoreni na osnovu tih zakona stalno raste tokom godina. 

Takođe treba napomenuti da zatvor kao sankcija za širenje dezinformacija nije ograničena samo na neliberalne ili autoritarne režime. 

Zemlje koje su visoko rangirane u demokratskim normama i procesima takođe su usvojile ove zakone. 

U Danskoj je, na primer, amandman na krivični zakon iz 2019. kriminalizovao širenje dezinformacija koje „pomažu ili omogućavaju“ stranom državnom akteru da utiče na javno mnjenje uz maksimalnu kaznu od 12 godina zatvora.

Ispravka ili uklanjanje sadržaja

Treća kategorija kazni jeste uklanjanje i ispravka sadržaja, što podrazumeva primoravanje izdavača, platformi društvenih medija, dobavljača internet usluga ili korisnika da uklone uvredljiv sadržaj ili da objave obaveznu ispravku. 

Ove vrste kazni i zahteva obuhvataju sve medijske sisteme i nisu ograničene na internet. 

Na primer, prema egipatskom Zakonu o organizaciji štampe iz 2018. godine, emitovanje može da se zabrani ili obustavi od strane vlade ako medij širi „lažne vesti“.

Dok se kontrole sadržaja često fokusiraju na uklanjanje sadržaja, neke zemlje su takođe uvele zakone koji primoravaju platforme da etiketiraju sadržaj na određeni način. 

Na primer, 2022. godine, predsednik Brazila Žair Bolsonaro potpisao je dekret, koji je sada poništen, kojim je platformama društvenih medija privremeno zabranjeno uklanjanje određenih vrsta sadržaja, uključujući sadržaj koji su platforme društvenih medija identifikovale kao dezinformacije o COVID-19 i predstojećim predsedničkim izborima u zemlji. 

Povećanje administrativnih zahteva

Administrativni zahtevi uključuju obavezne zahteve za izveštavanje, režime licenciranja, lokalizaciju podataka, zahteve transparentnosti ili ovlašćena veća za štampu ili medije. 

Zbog raznovrsnosti odredbi, ova kategorija zakonskih uslova nije tako jasna u pogledu slobode štampe. 

Na primer, beloruski amandmani na medijske zakone radi rešavanja lažnih vesti zahtevaju da se medijske organizacije registruju kod vlade i da se identifikuju autori postova i komentara na onlajn forumima. 

Iako predlagači zakona kažu da će to „olakšati efikasno pružanje informacija bezbednost i sprovođenje ustavnog prava građana da dobiju potpune, tačne i blagovremene informacije“, grupe za zaštitu prava, uključujući i Belorusko udruženje novinara, tvrde da će ovo jednostavno delovati kao još jedno sredstvo za cenzuru.

Ovi administrativni zahtevi mogu uticati na slobodu štampe na načine koji prevazilaze autocenzuru.

Oni mogu narušiti privatnost, kao što gore navedeni beloruski zakon rizikuje zbog zahteva za identifikaciju ili mogu povećati ovlašćenja države za nadzor, kao što je vijetnamski zakon o sajber-bezbednosti, koji zahteva od stranih i domaćih tehnoloških firmi da lokalno postavljaju kancelarije i čuvaju podatke.