[box align=’box-center’ id=’6164′]
Direktna cenzura vlasti ili autocenzura vlasnika u strahu da se ne zamera vladajućim „elitama“, više nije ni bitno šta od ta dva, dovele su do toga da emisije, koja je bila jedan od simbola kritičke reči i demokratije još iz vremena devedesetih, više nema. I ne zna se da li će je biti.
Samom ponudom da sa nacionalne frekvencije pređe na kablovski kanal, koji doduše od pre nekoliko dana ne distribuira više ni najveći kablovski operator u Srbiji, predstavlja veliki udar na slobodnu reč u zemlji. Teško je poverovati da je ta ponuda vlasnika strateški ili poslovno motivisana, a sama autorka emisije tvrdi da je emisiju zabranio „dečko“. I zato sebe ne vidi ni na jednoj drugoj televiziji ili u nekom drugom formatu. „Onaj koji je doneo odluku da Utiska više nema, odlučio je da ga ne bude nigde“, navela je Bećkovićeva.
Premijer Srbije Aleksandar Vučić „posle 25 dana ćutanja“ kaže da nema nikakve veze sa tim, niti da želi u to da se meša. I ostali predstavnici vladajuće strukture napominju da je reč o odluci jedne privatne kompanije da tu emisiju skine sa svog repertoara i da na to ne može niko da utiče. Sve u svemu, posle nedavnog uklanjanja sadržaja sa pojedinih veb portala, ukidanja „Sarapinog problema“ i „U centru“ sa televizije koja je pod rukovodstvom beogradske vlasti, situacija oko Utiska bila je poslednja kap zbog koje je Evropska komisija skrenula pažnju Srbiji u ovogodišnjem izveštaju o napretku zemlje ka EU.
[box align=’box-center’ id=’6165′]
Ne pominjući konkretne primere, a svi znamo na koje su mislili, nadležni iz Brisela poručili su nam da je zabrinjavajuće što u Srbiji raste uticaj na nezavisnost uređivačke politike medija, ali i to što se sve više povećava stepen autocenzure. I to našu vlast ne dotiče. Ne. Oni ne žele da se mešaju u to. Oni, izgleda, ne žele da Srbija napreduje na tom polju i brže se približava EU. Oni ne žele da shvate da su sloboda medija i izražavanja jedan od osnovnih uslova demokratije. Ili to možda čak i ne znaju.
U redu. Shvatili su svi – vlast nema veze sa tim, vlast ne cenzuriše, ne utiče, ne pritiska, smatra da je to možda autocenzura. Ali ni autocenzura ne dolazi sama od sebe, već od atmosfere u državi i društvu, od odnosa vladajućih struktura prema novinarima i medijima… A na to vlast itekako može da utiče. I mora, ako iskreno želi da oni sami, njihovi potomci i svi ostali građani žive u demokratskom društvu. Dovoljno je samo da se shvati da mediji nisu tu da ih hvale i prenose šta oni rade i pričaju, već da su tu da ih kritikuju, da ukažu na to gde se greši, kontrolišu njihov rad, jer je to sve i za njihovo dobro i za državu u celini.
Mediji nisu tu da budu neprijatelji bilo kome, pa ni vlasti. Tu su da pomognu. I tu nema šta da se shvata ili ne, to je jednostavno tako. To je uloga medija. Tačka. Mediji ne treba i ne smeju da se plaše političara. Naprotiv, ako neko nekoga i treba da se plaši, treba da strahuju vladajuće strukture od medija. I to nije poruka samo za političare, već i za sve novinare koji su zaboravili svoju ulogu u društvu.
