Autor: Miloš Vasić
Ta
se parnica vuče evo već desetak godina i lepo je dozrela, mada je mogla da
potraje još desetak godina kakvo nam je pravosuđe. Apelacioni sud, naime,
preinačio je prvostepenu presudu i naložio da Dom novinara UNS (Udruženje
novinara Srbije) i NUNS (Nezavisno udruženje novinara Srbije) podele između
sebe bratski, pošteno i na ravne časti. Takvo se rešenje inače činilo logičnim
od samog početka: Dom novinara sagrađen je kao zadužbina svih beogradskih
novinara sredinom tridesetih godina prošlog veka, još pre onoga rata, pa bi
bilo pošteno da ga kolege dele pravedno i nije jasno zašto se oko toga treba
parničiti.
Gospa
Ljilja, međutim, smatra takvu presudu otimanjem „privatne svojine UNS-a“ koja
da je „poklonjena NUNS-u Nadežde Gaće i Vukašina Obradovića“, a sve iz razloga
„političkih“. Neuobičajeno za sebe, gospa Ljilja se razmahala u pravedničkome
gnevu i izjavila da je to „isti princip po kom se Srbiji otima pravo na
Kosovo“. Poređenje Kosova i Doma novinara u Resavskoj 28 javlja se kao veoma
zanimljivo, pogotovo od strane gđe. Smajlović koja je ipak novinarka uglavnom
odmerena (osim izvesnih retkih ispada kada je progovarala na lakat, na koje vas
sada ne bih podsećao).
Nego
da se mi vratimo na meritum toga spora. Nekada davno bilo je samo jedno
Udruženje novinara Srbije, nastanjeno u tom spornom objektu. Bilo je i jedno
udruženje novinara Jugoslavije, pa SRJ, pa Srbije i Crne Gore; ono izgleda još
postoji, kako se priča po Knez Mihajlovoj 6 (MPC, bivši Tanjugov), ali o tome
nema pouzdanih svedočanstava. Dakle, negde 1989. dolazi do određenih trvenja u
UNS, a oko kandidature Juga Grizelja za predsednika, ako se dobro sećam. Jug je
tada bio diskvalifikovan po osnovi političko-etničkoj, zbog čega smo mi neki
vratili članske karte i istupili iz UNS. Takva su bila vremena, sve sami
„Odjeci i reagovanja“, ako se neko još toga seća. Ono novinara koje nije htelo
da laže i huška pokušalo je tada da osnuje novo udruženje, ali nije ih bilo
dovoljno, za razliku od Vojvodine koja je prva stradala i – logično – prva
osnovala Nezavisno društvo novinara Vojvodine.
Tek
1993, posle velikih pogroma u beogradskim medijima, stekla se kritična masa i
osnovan je NUNS; prvi predsednik bio je Dragan Nikitović, čega bi gospa Ljilja
mogla da se priseti, jer NUNS nisu ni Nadežda, ni Vukašin, nego svi mi, da sada
ne nabrajam predsednike i broj članova itd. UNS se uzvišeno uzdržao od reakcija
na masovna otpuštanja i progone novinara koji su odbili da zavijaju u istom
čoporu sa Miloševićevim ratnim huškačima i „patriotskim“ lažovima. Tako je NUNS
opstajao i rastao tokom godina, kao podstanar, sa ono malo članarine i sa još
manje nesigurnih dotacija od kolegijalnih udruženja i nevladinih organizacija.
Bio sam prvo v.d. a onda i predsednik NUNS tokom tri najgore godine i znam
dobro o čemu govorim. Ukratko, u novinarskoj profesiji, gde se uglavnom svi
znaju, dobro se znalo ko je u UNS, a ko u NUNS – i zašto. Nije tu, dakle, reč o
„politici“, kako tvrdi gospa Ljilja; reč je o profesionalizmu i spremnosti da
se podnesu rizici i opasnosti ne bi li se sačuvao profesionalni obraz. Bilo je
to vreme – ne povratilo se! – kada je moralni stav neizbežno bio i političko
opredeljenje, žao nam je jako.
Sada
nam gospođa Smajlović kao otežavajuću okolnost uzima to što smo tada bili
pošteni profesionalci, dakle pisali i govorili istinu. To je, veli ona u svojoj
kritici presude Apelacionog suda, „politički dirigovana odluka koju je
(Apelacioni sud) obrazložio političkim, a ne pravnim razlozima, ne pozivajući
se na zakone već na revolucionarne zasluge udruženja koje je politički blisko
sadašnjim vlastodršcima“. Molim: eto stekosmo i „revolucionarne zasluge“!
Ispada NUNS kao horda onih partizana, „šumaca“ i „komunjara“ koji su došli i
sada konfiskuju, nacionalizuju i rekviriraju tuđu „privatnu imovinu“ u vidu
zgrada, a sve posle petooktobarskog prevrata koji je, naravno, bio
„revolucija“, pa sada NUNS dobija na „poklon“ Dom novinara zbog „političkih
zasluga“ koje, naravno, „ne mogu biti osnova za sticanje prava u Evropi“ itd,
dakle otimaju nam naše Kosovo, naš Dom novinara koji je srce UNS-a itd. Možda
bi gospa Ljilja mogla odmah da se obrati na nadležnu instancu i zatraži
restituciju „privatne imovine“ oduzete po Apelacionom sudu u Beogradu na način
revolucionaran i protivzakonit.
Takav
bi takav zahtev za restituciju bio jedan od vanrednih „pravnih lekova“ na koje
gospa Ljilja sada aludira, ako UNS već ne uspe da „sruši nepravnu presudu
Apelacionog suda u Beogradu“. Ostavljajući mogućnost da još nije jasno čija
nana crnu vunu prede, gđa. Smajlović pominje i moguće vansudsko poravnanje sa
NUNS-om, kojom će prilikom, veli ona, UNS NUNS-u dati „veoma velikodušnu
ponudu“, s obzirom, je li, na „trvenja poslednjih deset i više godina“.
„Velikodušna ponuda“ mogla je da padne i pre nego što je NUNS pokrenuo ovu
parnicu; pitanje je samo – šta je „velikodušno“? Bratski? Pošteno? Lapo-lapo?
Ali, sačekajmo „velikodušnu ponudu“ gđe. Smajlović, pa ćemo i to videti – ako
joj vanredni pravni lekovi ne uspeju. Možda ode i u Strazbur…
Ono
zbog čega je ovaj nervozni ispad gđe. Smajlović indikativan jeste bestidnost.
Oni koji su bili „politički bliski“ nenarodnom režimu Slobodana Miloševića,
njegovih fašističkih pomagača koji su javno pozivali na progon etnički i
politički nepodobnih novinara, a dan-danas su bliski kamarili domaćih
izdajnika, sada imaju drskosti da žrtve svog „politički bliskog“ režima
optužuju za „političku bliskost“ sa „vlastodršcima“. E, pa ne može.
