ENNjima rukovode glavni „julovci“ RTS-a, nominalni urednik Dokumentarnog programa Božidar Nikolić i pomoćnik generalnog direktora Jovan Ristić. Uz njih je i urednik Informativnog programa Milorad Komrakov, koji grozničavo snimateljima izdaje naređenje da snimaju sve i da ništa ne propuste, i traži još praznih kaseta, ne primećujući da je i sam upravo bio snimljen.
Ambulantna kola i vatrogasci (čitava vatrogasna brigada!) užurbano rade, a dotle su stajali u blizini i spremno čekali, o čemu svedoči i izjava Slavka Aksentijevića, snimatelja
RTS-a: Kad sam došao na posao otišao sam u studio, gde je nekoliko mlađih kolega bilo za kamerama. Radili su Drugi dnevnik. Doneo sam im kafu i rekao da idem da obiđem jedan krug oko Televizije. Kod pijace na uglu Aberdareve zateknem četvoro vatrogasnih kola. Vratim se nazad i popijem kafu. Dnevnik je trajao negde do devet uveče. U 21.12 dat je znak za vazdušnu opasnost. U 21.20 vidim da Dušan Čukić, Milorad Komrakov i ostali odlaze sa šoferima. To je prvi detalj. Oko pola deset sretnem šefa mobilnih kamera koji takođe odlazi. Pitam ga gde će, a on kaže da su preseljeni u Hilandarsku, što je drugi detalj. I treći, negde oko dvadeset do deset sretnem mog planera koji mi kaže da su i oni preseljeni u Hilandarsku. To mi je bilo dovoljno da ne ostanem u Televiziji. Pozovem moju ekipu, u kojoj nas je bilo petoro, i počnem da ih ubeđujem da napustimo zgradu.
Činjenicu da su oko zgrade RTS-a već bila raspoređena vatrogasna kola pominje i Nikola Drobac, radnik RTS-a. Citiramo deo Dropčeve rukom pisane izjave:
„Oko ponoći na sam dan bombardovanja otišao sam niz hodnik do WC-a, i kroz prozor video kako vatrogasci razmotavaju creva za gašenje požara. Izašao sam i krenuo do „Nišlije“ (ćevabdžinica kraj Palilulske pijace). Usput sam video veliki broj vatrogasnih kola, kojih je bilo na potezu od taksi stanice do Sportskog centra Tašmajdan. Moram priznati da je taj prizor u meni izazvao zebnju. Gledajući sve to, upitao sam jednog od vatrogasaca: „Zašto razmotavate ovde ta creva, zašto niste, recimo, ispred Savezne skupštine?“ Odgovor me je porazio: „Ovde nam je večerašnji raspored.“
Sem vatrogasnih kola, na nesreću koja se sprema ukazivala je i razvučena žuta traka, kakvom se obično obeležava mesto nesreće. Tehničar RTS-a Nebojša Vasić na sudu izjavljuje sledeće: „Inače sam primetio da je desetak dana pre bombardovanja cela naša zgrada bila ograđena žutom trakom, tj. deo od ulazne kapije pa do ulaza u zgradu, i tu nije moglo da se parkira“.
Milan Komnenić, tadašnji savezni ministar za informisanje (u ostavci) i bivši pisac, pojavljuje se već sledećeg dana pred ruševinama (masom se pronose vesti kako unutra još ima preživelih) i, umesto komentara, pred televizijskim kamerama uzima da čita svoju najnoviju, tek napisanu poemu. Puno kasnije, kad davno više ne bude na ministarskom mestu, Komnenić će otvoriti srce i izjaviti kako je sve u Srbiji, pa i mediji, u poslednjoj deceniji drugog milenijuma bilo u rukama nekih petoro ljudi, apsolutnih gospodara države i ljudskih života. U svakom slučaju Komnenić je bio šesti, jer je i on znao sa izvesnošću da će RTS biti gađan. Samo nekoliko dana pre bombardovanja, jedna poznanica zatekla ga je u stanu svog prijatelja koji je živeo na periferiji. Uz širok pokret ruke, objašnjavajući joj da se svakog časa očekuje bombardovanje Televizije, ministar je pozvao da uđe – pošto živi u blizini Aberdareve, tačnije u ulici Majke Jevrosime, došao je, kaže, da bi se tu privremeno sklonio.
Nastavlja se
