Usledili su protesti i upozorenja novinarskih udruženja i
organizacija, same redakcije lista i istaknutih pojedinaca. Nacionalni savet
vojvođanskih Mađara koji ima osnivačka prava, da bi se čula i druga strana
„kako demokratija nalaže“ (pisalo je u saopštenju), je sazvao svoj Odbor za
informisanje, a dan kasnije je u Subotici zasedao i sam Nacionalni savet.
Žestoka rasprava je oba puta trajala po četiri sata, ali naravno ništa nije
promenila. Oni kojima je bilo jako neprijatno – nisu ni došli na sednicu: od 18
članova Odbora pojavilo se samo 11, a od 35 članova Nacionalnog saveta njih 29.
Predsednik
Saveta dr Tamaš Korhec ml. je za televiziju Novi Sad, pomalo iznerviran primedbom
da je odluka ishitrena, izjavio kako ne vidi šta bi se posle tolike rasprave
još moglo reći. I tu je ključ svega: spomenute sednice nisu sazvane da bi išta
promenile. Odluka je doneta mnogo pre toga, naravno u vodećim krugovima Saveza
vojvođanskih Mađara (SVM) kao najjače stranke koja je posle 5. oktobra 2000.
dobila sva prava nad listom… I tu se vraćamo u vreme kada je manjinska štampa
prepuštena „svojim“ političarima. Uzalud su OEBS i mnogi drugi upozoravali da
to neće biti dobro.
Sledeći
korak u „disciplinovanju“ lista je bila velika reorganizacija tokom koje je
redakcija razbijena na tri dela, kako bi ojačale jedinice u Subotici i u Senti
i, naravno, oslabila ona u Novom Sadu. Od tada list nema dopisnika iz Beograda,
a uređivačka politika nalaže da se posveti našim lokalnim problemima i
pitanjima važnim za Mađare u Vojvodini. To samo po sebi nije loše, ali valjda
ipak treba znati šta se to dešava „preko tarabe“ gde se kroji kapa i
Vojvođanima.
Čaba
Presburger je mlad čovek koji je pokušao da promeni nasleđenu situaciju pre
nepune dve godine. Okupio je mlade novinare, poboljšao internet stranicu lista,
naglasak stavio na komentare… Na listi „grehova“ mu je navedeno i da u listu
nije dao dovoljno prostora onima koji su se (nesebično i hrabro – prim. aut.)
prihvatili da zastupaju interese Mađara u Vojvodini, čitaj – političara. Od
sada to, izgleda, neće biti problem, jer je Marta Varju, novinarka lista koja
je prihvatila da bude v.d. glavnog i odgovornog urednika, najavila kako će od
sada opet biti izveštaja sa pres konferencija, i da je „pristalica
tradicionalnog novinarstva“, šta god to značilo.
Tužno
u svemu tome je da se povodom ovog slučaja ponovo čuju komentari kako je to
montiran proces, „već viđen“ u igrama bez granica između vlasti i štampe, kao i
da je čak i u Miloševićevo vreme poštovano mišljenje redakcije (izbor bi uvek
pao na kandidata koji je dobio najviše glasova u samoj redakciji, a ovog puta
je redakcija stala uz glavnog urednika pa ništa), da je dovoljno da se zameriš
Nekome (ni ime se ne sme izgovoriti!) i ode ti glava, da dolaze izbori i Nekima
ne odgovara da ih kritikuju. Na državnom nivou vlast ipak mora da se pomuči da
bi uticala na velike listove. Na lokalnom je to mnogo jednostavnije, kao što
vidimo. Uz sve to, sada je na javnoj debati nacrt strategije o javnom
informisanju, koji nalaže privatizaciju manjinskih medija. Pa vi sad budite
pametni, ko je bolji „gazda“: privatnik ili političar?
Autor: Marta Palić
