Gordana Suša: Srpsko novinarstvo nikada nije bilo ovako podeljeno

Foto: N1

Kakva karijera! Još u vreme studiranja radila je na Drugom programu Radio Beograda, vodeći dnevni umetnički program “Ko se duri u kulturi”, kasnije u odeljenju za vesti od reportera, preko komentatora, postala je i urednica na Radiju. Potom odlazi na TV Beograd, sadašnji RTS, ponovo u odeljenje vesti. Tu je brzo postala legenda. Tokom skoro deceniju i po Gordana Suša je “prva faca” Dnevnika, prilog koji se čekao kao i prognoza vremena Kamenka Katića. Promovisala je “saveznu politiku”, a s početkom raspada zajedničke države, u maju (među prvima) 1991. godine napušta TV Beograd, nezadovoljna smenama koje je sprovelo rukovodstvo na čelu sa direktorom Dušanom Mitevićem i zbog nekritičke podrške predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću i njegovoj Socijalističkoj partiji.

Nakon odlaska sa RTB pridružila se Yutel-u, televizijskom programu koji je finansijski podržalo Savezno izvršno veće kojim je predsedavao Ante Marković. Osim Suše i Gorana Milića, na programu su radili Zekerijah Smajić, Dževad Sabljaković, Velibor Čović, Ivica Puljić, Aleksandar Saša Mlač i drugi. Yutel je bio drukčiji od svih jugoslovenskih televizija, izveštavajući, recimo, o incidentu u Borovom Selu, desetodnevnom ratu u Sloveniji… Uvek buntovna i pravična Suša odlazi u Borbu, kasnije i u Našu Borbu, formira vlastitu video-produkciju Video nedeljnik (VIN), a decembra 1999, kako ističe, od pet kandidata (posle toga uvek je bio samo jedan!) izabrana je za predsednicu Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS).

 

DOSIJE: Niste bili od poslušnih novinara? Od početka karijere ste buntovnica?

 

GORDANA SUŠA: Novinar koji poštuje etički kodeks po definiciji je buntovan, jer sledi profesionalne principe i dužan je, to naglašavam, da se suprotstavi pritiscima da te principe prekrši. Obaveza je novinara da tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno izvesti o događajima od interesa za javnost… a onda iz toga proističe sve ostalo: Na primer, da mogući negativni učinak na medij, ako objavi neku informaciju, ne sme da utiče na odluku o njenom objavljivanju. Ili, da politička i ideološka pozadina informacije ne sme da utiče na odluku o njenom objavljivanju, čak ako je u suprotnosti sa političkim ubeđenjima novinara, urednika ili vlasnika medija… Pošto je u praksi često drukčije, urednika ne zanima opšti, već lični interes da zaštiti sebe i svoje radno mesto, a vlasnika zanima da uveća profit, pa se neretko podrepaški ulizuje zvaničnoj politici i vlastima. Novinar je pod najvećim pritiscima. Ako jednom popusti, uvek će popuštati i zato volim da kažem mlađim kolegama da moraju da imaju stabilnu i snažnu psihofizičku kondiciju, da bi dobro i efektno odolevali pritiscima političara, urednika i vlasnika medija.

 

Yutel? Kakva su Vam iskustva iz pokušaja da se pomiri jugo- slovenski prostor?

 

– To je bilo divno iskustvo, prvenstveno zbog kolega, jer većina je sačuvala integritet i u stravičnim ratnim godinama nije se prodala nacionalističkim i ratnohuškačkim vlastima. Setite se samo velikog skupa Yutela za mir kada je iz već politički zavađenih regija bivše zemlje došlo u Sarajevo više od 150 hiljada ljudi da iskaže stav da je protiv rata. Yutel je, nažalost, kasno nastao da bi mogao da sačuva jugoslovenski informativni prostor, a tako i sebe i zato je rano ukinut. Sat vremena dnevno tog informativnog programa i to u kasnim satim negde u 22 negde u 23 časa toliko je prestrašio republičke oligarhije svojom popularnošću. Srbija je prva ukinula emitovanje Yutela, a onda redom bivše jugoslovenske republike. Ideju o konfederaciji ili uniji, najbrutalnije je odbio Milošević. Ukidanjem Yutela i ostavkom Ante Markovića, sa kojim sam radila poslednji intervju u potpuno mračnoj i napuštrnoj Palati federacije (danas Srbije). Samo je gorelo svetlo u njegovom kabinetu. Ta slika mi se usadila u sećanje i za mene ima i simboličko značenje. Tada je, dakle, sve bilo spremno za početak neljudskog sukoba u kojem su huškani brat protiv brata, otac protiv sinova, komšija protiv komšije… Kada se emitovanje svelo na Sarajevo, Yutel je prestao da radi i da je više bilo pameti mogla se sačuvati produkcija izmeštanjem iz zemlje.

 

Odlazite u Borbu, kasnije osta- jete u Našoj Borbi, gde se mogao pronaći spas i za dušu i za profesiju?

 

– Iskreno da kažem Borba je bila tranzicioni konglomerat između partijskog lista pretvorenog u prvo novinsko deoničarsko društvo s jedne strane, i, s druge strane, stare i nove, moderne škole novinarstva koju je promovisao Staša Marinković. Posle upada državnih komesara i preuzimanja novine od strane Brčina (Dragutin, državni komesar poslat u novine, prim. ur.), i pored protesta novinara i građana organizovanih u prsten slobode oko Borbe, deo novinara zajedno sa vlasnikom Dušanom Mijićem se odvojio i izdavao novinu Naša Borba. A “brčinka” je ostala ostala upamćena kao medijska sramota Srbije.

 

Na kraju ste se oprobali u vlastitoj video produkciji?

 

– Kada sam videla u nekoj anketi da veliki procenat anketiranih u Beogradu smatra da Sarajevo bombarduje Pale i kada su neverovatne laži bolesno dominirale medijskim prostorom, a znajući da je za dve trećine građana Srbije isključivi informator televizija, VIN produkcija, po sistemu slikom na sliku, bila je logičan projekat. Počeli smo emitovanje na Studiju B, pa kad je napravljen dil između SPO i vlasti dobili smo otkaz. VIN je prva srpska televizijska ekipa koja je kroz tunel ušla u Sarajevo sa organizacijom Igmanska inicijativa, dokumentarac o tome, koji je dao pun uvid u tok i posledice rata napravila je Branka Mihajlović. VIN produkcija je prva emitovala potresni film kolege Bože Kneževića “Oluja”. U mnogo čemu smo prednjačili i mnogima se nismo sviđali, nekima smo predstavljali političku opasnost a neki su nam naprosto bili zavidni, ali publika nas je volela.

 

Bili ste među osnivačima Nezavisnog udruženja novinara Srbije, kasnije i predsednica, u mandatu koji je bio najplodniji od osnivanja NUNS-a do danas? Podsećam na to da ste pokrenuli Dosije o represiji nad medijima?

 

– To je naprosto bilo vreme koje je zahtevalo izuzetnu energiju i akciju. Izvršni odbor NUNS je kompletno bio posvećen poslu. Počev od toga što smo morali da nalazimo načine i pomažemo novinarima koji su hapšeni, Nebojša Ristić, bio je osuđen na godinu dana zatvora, samo zato što je na lokalnoj radiostanici u Sokobanji zalepio plakat “Free Press”, Miroslav Filipović optužen za špijunažu, privođeni su na informativne razgovore i drugi novinari Danasa, Telegrafa ,ubijen vlasnik Dnevnog telegrafa Slavko Ćuruvija… U to vreme ne samo što smo međusobno bili solidarni već su nam pomagale i kolege iz međunarodnih organizacija pa smo tako mogli jednokratno da pomognemo oko 600 novinara koji su oterani s posla, zatim smo pomagali redakcijama nezavisnih medija da plate drakonske kazne, da bi mogli da nastave da rade. Više od dva miliona maraka su Miloševićeva vlast i ministar za informisanje Vučić (Aleksandar, prim. ur.), naplatili od “nepodobnih” medija. Bio je to smišljen plan njihovog uništavanja…. Uspeli su.

 

I dalje ste aktivni, pišete kolumne u listu Danas? Kako vidite srpsko novinarstvo danas?

 

– Srpsko novinarstvo nikada nije bilo ovako podeljeno i suprotstavljeno na udvorice s jedne i nezavisne i profesionalne medije s druge strane. Nije to osobenost medijske scene u Srbiji, toga ima svugde, ali nigde država ne podržava tabloide dodeljujući im pomoć koja je namenjena za neprofitne medijske projekte od javnog interesa. I to nije sve.

 

Naša zemlja i svet suočeni su sa pandemijom virusa. Kako se ponela struka?

 

– Uglavnom se prenose izjave članova Kriznog štaba i političara, niko se nije setio da istražuje, recimo, veliku smrtnost lekara u Srbiji od korona virusa. Oni kojima je u opisu posla da zastrašuju građane u ime vlasti, mislim na tabloidne medije, i pisane i elektronske, oni su to nastavili da to rade i u vreme korone. Oni koji su se trudili da dođu do suštinskih informacija, kao N1, NIN, kao Danas, Vreme, ti su se lepo namestili da ih vlast, tačnije onaj jedini i najvlasniji pljuje i pravi od njih metu. Napadi na novinare i nezavisne medije, otkako su naprednjaci zarobili zemlju, svake godine rapidno raste! Kao da ponovo živimo u ratnoj zoni. Najviše su napadani redakcija i novinari N1. Samo za petnaest dana ove godine, upućene su pretnje smrću Jeleni Zorić, pretnje Nataši Kovačev, Brankici Stanković , Nenadu Živkoviću … Prošle godine duplirao se broj napada u odnosu na prethodnu godinu i NUNS beleži da ih je bilo 189. Ukratko, vlast ne podnosi istraživačke novinare, ne podnosi profesionalce, smeta im svako ko neće da uđe pod njihov šinjel. Što se tiče izveštavanja o kovidu-19, sve što je isplivalo kao bilo kakav problem u javnost počev od nabavki respiratora i zaštitne opreme do vakcina upravo rade ti nezavisni i profesionalni mediji. Štampa je počela da para konac zaštitnog odela (Sandra Petrušić), a na televiziji N1 dobila je prostor i ona, i Rade Panić, i “Ujedinjeni protiv kovida” i svako relevantan iz struke ko je mogao svojim iskazom da doprinese boljem informisanju građana. Bukvalno cela ekipa N1 vrlo se profesionalno posvetila tom poslu. Podsećam na reportažu Jelene Zorić iz crvene zone… Da tih medija nema laži i prevare vlasti koje koriste koronu za podizanje političkog rejtinga, ne bi se nikad otkrile. Sad mi pade na pamet jedna misao; laž nikada ne može postati istina, ali može postati navika. Bojim se da je to problem sadašnje političke elite koja je navikla da laže i u isti kalup svrstala najveće i najuticajnije medije, čiji uticaj dodatno naduvava blaćenjem svih koji drukčije misle i govore. Na kraju krajeva gde si saznao za veliku smrtnost lekara nego iz tih medija.

 

Nadate li se vremenu kada državni vrh neće svakodnevno „okupirati“ nacionalnu televiziju, a novinari slobodno istraživati njihove greške i to saopštavati ih građanima?

 

– Državu vodi čovek koji naočigled svih govori neistine a da i ne trepne. Kao na primer, da se retko pojavljuje na televizijama. Danas kada se u informativnim emisijama TV PINK flagrantno krše predizborna pravila, kada se otvoreno navija za Vučića a njegovi oponenti pominju samo da bi se ukaljalo njihovo dostojanstvo, REM ne reaguje i gola je laž proturanje informacije da to nije njihova obaveza. Dolaskom naprednjaka na vlast REM je izmenio dugogodišnju praksu i ignoriše zakonom propisane dužnosti i zahteve javnosti. Uvredljivo je što REM ne poštuje, naprimer, član 50. Zakona o elektronskim medijima, u kome se eksplicitno navodi da se “regulator stara da se u svim programskim sadržajima poštuju dostojanstvo ličnosti i ljudska prava”. I tako sasvim suprotno, svojim ignorisanjem prostačkih, uvredljivih, neistinitih sadržaja doprinosi skandaloznom ugnjetavanju ljudskih prava i dostojanstva ličnosti.

 

Hoće li portali i društvene mreže uništiti novine?

 

– Ne verujem da će portali i društvene mreže veoma brzo uništiti novine. Dok god ima onih koji su omirisali štampani papir, i navikli da pljucnu po prstima da bi olakšali listanje, pa olovkom zaokružuju važne informacije, ili rešavaju ukrštene reči i sudoku, biće štampe.

 

O Jugoslaviji i Anti Markoviću

 

U vrlo kratkom vremenu interegnuma, posle Titove smrti, dok još nisu ojačale republičke oligarhije, Jugoslavija se otvarala prema svetu, ukinut je tajni službeni list, ukinut je verbalni delikt, promenjeno 12 hiljada zakona i prilagođeno evropskim standardima, došao Ante Marković za predsednika Saveznog izvršnog veća, tada se prvi put odomaćila reč mandatar, došao i MMF, tada je šira javnost prvi put čula za grejs period, sa platom ste mogli da letujete, dinar je bio konvertibilan a Yu pasoš na velikoj ceni… Ta velika zemlja “koju su stvarali najbolji a rušil najgori ljudi”, imala je šanse da bude 13. zvezdica na zastavi Evropske unije, odnosno, članica evropske zajednice naroda. Dugovala je najviše 25 milijardi dolara, za vreme Ante Markovića dug se sveo na 8 milijardi. Danas samo Srbija duguju skoro duplo, više 46 milijardi! Stiglo nas je Markovićevo proročanstvo kojeg se mnogi, ničim izazvani, prisećaju po društvenim mrežama: “Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije u Evropi”.

 

Dve kamere za VIN

                            

Počeli smo snimanje amaterskom digitalnom kamerom koju nam je poklonio pokojni Vane Ivanović, na predlog koleginice Nadežda Gaće. Drugu kameru nam je poklonio pokojni Ivan Stambolić, a onda smo se počeli prijavljivati na međunarodne medijske projekte što nam je omogućilo rad bez profita, jer televizije nam nisu plaćale emitovanje oko 16 godina.

 

Omiljeni autori

 

Ima puno, puuuuuno novinara koje rado čitam: Švarm, Pančić, Mališić, Ćulibrk, Lakićević, Gaće, Jovanović, Nadrljanski, Petrušić, Nikoladis, Basara, Ivančić, Dežulović, Draža Petrović, Pivljanin, Vasović, Lalić, Basara, Jergović, Biševac, Čongradin, Kišjuhas, Lukač, Panović, Jokanović, Kordić, Sejdinović, Valjarević, Gruhonjić… Volim i tebe (Banjca) da pročitam. Volim Branka Milanovića, Varufakisa, Piketija i divnu ekipu saradnika Slobodne Evrope…

Tagovi

Povezani tekstovi