EN
Znam da nakon ove presude neće biti saopštenja kojih bi bilo pregršt da je kazna smanjenja ili da su napadači pušteni na slobodu. To mi je nekako logično. Ali bih voleo da se primeti i javno pohvale svi koraci preduzeti od trenutka napada pa sve do konačne sudske odluke.
Znam da će biti onih koji će reći da ovo treba da bude standard a ne izuzetak koji zaslužuje hvalu. I to razumem kada bismo živeli u nekoj visokorazvijenoj demokratiji a ne na brdovitom Balkanu. Bitno je da idemo u dobrom smeru. Evolutivno. I da korak po korak, na konkretnim primerima pokazujemo da vredi truda to što radimo u vezi sa bezbednošću novinara.
Znam da će biti onih koji će reći da je sve bilo efikasno jer su u pitanju napadači sa margine iza kojih ne stoji niko kao što je to slučaj sa nekadašnjim pripadnicima Državne bezbednosti (Slavko Ćuruvija), vladajuće stranke i lokalne samouprave (Milan Jovanović). Primer iz Vranja (pretnje Dejana Nikolića Kantara vlasnici OK radija) pokazuju suprotno.
Znam i da će biti onih koji će reći da ovo pokazuje da je postojeći pravni okvir dovoljan i da ako postoji politička volja za primenu Krivičnog zakonika, nema ga svrhe menjati. Sa tom argumentacijom ne mogu da se složim jer znam da je ovaj slučaj napada bio takav da nije bilo nikakve dileme da ga obuhvataju odredbe Krivičnog zakonika.
Znam da će biti onih koji će i dalje dovoditi u pitanje smisao postojanja Radne grupe za bezbednost o zaštitu novinara i medija koja je u okrnjenom sastavu “izgurala” sve što je bilo u njenom portfelju kada je napadnut Daško Milinović. Da tada niko od nas iz nevladinog sektora nije tamo ostao, pitanje je kako bi se na kraju sve završilo. Ovim postupanje smo utabali put kojim se do tada nije išlo.
Zbog toga sam pre četrnaest meseci napisao Dnevnik koji sam naslovio sa “Primer dobre prakse” u kojem sam između ostalog napisao “ Treba jasno i glasno reći: aktivnosti i stav Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara nakon napada na Daška Milinovića predstavljaju model kako treba da funkcioniše pomenuta grupa u slučaju ovakvih napada.”
Ovom presudom se pokazuje da se može kada se hoće i zato svi akteri zaslužuju velike pohvale. Posebno mi je drago što se sve događa nepunih nedelju dana nakon vanredne sednice Radne grupe nakon koje je uhapšen nasilnik koji je ugrožavao bezbednost OK radija.
Uhvatili smo ritam koji treba da pratimo i dosegli standarde postupanja koje treba ponoviti i u drugim slučajevima ugrožavanja bezbednosti medijskih radnika. Izgradnja međusobnog poverenja mora da se nastavi i unapređuje. Ovo je pravi put. Put popločan primerima dobre prakse.
