Vidojković je javni glastog dela građanstva koji psuje predsednika privatno

Paralelno sa debatom o pravosudnim ustavnim amandmanima (doduše ograničenom uglavnom na N1, NovuS, Danas i Peščanik, dakle, tamo daleko), teku udarnički neumorna tabloidna suđenja. Ničim uređena, nepredvidivih sankcija, neomeđena elementarnim razumom, razlivena po najzabitijim laticama hiljadu cvetova srpskih tabloida. Najnoviji kejs namenjen je naizgled zgražavanju nad psovanjem (!) – ne zato što je to raširena socijalna navika – a zapravo huškanju na psovača, na emitera, na njegove navodne vlasnike, a u odbranu onoga koji se nikog ne plaši.

Sa sajta Informera (Informer.rs 23.9.2021) vrišti naslov: „/VIDEO/ OVAKO DILAS I MARINIKA ZAMISLJAJU SLOBODU MEDIJA! Dripački tandem Vidojković i Kulačin psovali majku predsedniku Vučiću na tajkunskoj TV!“ Sledi video na kome Marko Vidojković psuje predsednika, u ovom slučaju tera ga u PM, reagujući na njegovu izjavu kojom je izjednačio RTS sa N1, povodom odnosa ove dve televizije prema njegovoj uzvišenosti. Ili, rečima Informera, Vidojković kaže: „Pi#ka ti materina ona odvratna! Budaletino jedna!“ – te se u pravedničkom gnevu zgraža list, tvrdeći da „ovako nešto nije zabeleženo u istoriji“. List, čiji je urednik, braneći Vučića od imaginarnog državnog udara, pre nekoliko godina poručio tadašnjem premijeru, sadašnjem predsedniku (uopšte dugogodišnjem gospodaru naših života): „Vučiću, budala si ako odeš u Kinu!“ Jeste, budala je nešto manje od budaletine. Ali takođe, pretnja izmišljenim državnim udarom jednom premijeru je nešto više od teranja tog istog lica, sad kao predsednika, u majčinu. Dakle, ipak je već zabeleženo u istoriji. U nečasnoj istoriji tog istog lista.

Fingirana glavna tačka optužnice je psovanje predsednika.

Jeste, Marko Vidojković psuje. Psuje mnogo, koloritno. Psuje gustiozno. I psuje javno. Štaviše, psuje predsednika. Baš kao što i polovina odraslog stanovništva Srbije više puta dnevno svakog dana upućuje psovke Vučiću, svađajući se sa televizorom, novinama, internetom. Vidojković je javni glastog dela građanstva koji psuje predsednika privatno, svejedno koliko glasno ili tiho. I baš taj deo građanstva je podeljen: neki odobravaju Markovo javno psovanje, drugi ne. Pristojan ton bi više priličio jednom javnom glasilu – neretko tako javno govore privatni psovači.

Da, kad bi naše javno mnjenje počivalo na mediju koji bi ličio na Bi-Bi-Si.

Da, kada našu političku javnost ne bi oblikovali informeri.

Da, kada se svaka kritička javna reč ne bi izvitoperila do apsurda.

Da, kad taj isti predsednik ne bi istrajavao u tome da odgovori svim građanima koji su njegovi politički protivnici ravnom merom, onako kako oni kritikuju njega. E, te ravne mere nema nigde na svetu. Možda ima predsednika kao što je ovaj naš, koji pomisle: „Kako bi mu/joj sad skresao“. Ali za razliku od našeg, to ne kažu glasno ni javno.

Građani imaju pravo da kritikuju vlast, imaju pravo i da je psuju, tako sudi Evropski sud za ljudska prava, ali predsednik nema pravo da odgovara ravnom merom. Jer, on je javni funkcioner, koji je dužan da trpi kritike na svoj račun i onda kad su uobličene u psovke, dakle uključiv i psovke. Naročito zato što u ovom našem slučaju predsednik aktivno radi na proizvođenju toksične atmosfere u društvu, neumorno zaobilazi zakone, udarnički ruši državne i društvene institucije. Taj apsurd je postao glavni tok divljeg političkog života u Srbiji. A kad do toga dođe, onda teško da ostaje išta drugo do apsurdni rečnik. Psovački rečnik je jedan od apsurdnih rečnika.

Ali psovke Vidojkovićeve samo su fingirani predmet tabloidnog spora. Da psuje Vučićević, psovke bi, u skladu sa apsurdom glavnog toka, imale sasvim drugi smisao, recimo, nežan i dušebrižnički. Jer, on je „odličan novinar“, kaže predsednik! Kad se psuje sa Informera, psovke su odbrambene, nikako to nije isto kao kad se psuje sa NovaS. Kad je vlasnik Vučićević, to je prijateljsko vlasništvo, a kad su navodni vlasnici Đilas i Tepić, vlasništvo je čista neprijateljska delatnost. Sve u skladu sa slobodnim tabloidnim uverenjem para-sudskih postupaka koje vodi Informer.

A zašto uopšte sudi Informer, a ne sud? I to u odbranu čoveka koji ima karakternu osobinu (psovačkim vokabularom opisanu), čijom je veličinom Informer toliko impresioniran da ju je svojevremeno isturio na naslovnu stranicu? Pitanje je odista samo retoričko.

Ali ipak: da bi sudio sud, Informerov zaštitni objekt bi sam, bez posredovanja javnog tužioca i tetošenja Zagorke Dolovac, morao podneti privatnu tužbu; možda bi tuženi Vidojković odgovorio da je samo uzvratio tužiocu za brojne uvrede kojima istrajno obasipa građanstvo; možda bi se našao neki sudija da tuženog oslobodi kazne ili, ne daj bože, da osudi obojicu. Uzgred i sasvim sporedno za instituciju tabloidnog suđenja: tako propisuje naše krivično zakonodavstvo.

Ne, bolje je predsedniku ovako, tabloidno. A daleko je gore Vidojkoviću. Informer nikad neće osuditi predsednika, ali će uspešno podići sopstvene botove da, ko režanjem, ko ozbiljnim pretnjama ugroze člana dripačkog tandema (c c c c, kakav rečnik, slatka prijo, ta nije valjda u novinama!), dakle svakodnevni život (i život kao takav!) Vidojkovića i njegove porodice. Marko Vidojković je već javno govorio o ranijim pretnjama. Dokle je stigao postupak u tužilaštvu za sajber kriminal? Je li NN lice pronađeno, nije li optuženo, ili – daleko bilo – već osuđeno? U državi u kojoj hrlimo u osvajanje vladavine prava dostojanstvenim radom na ustavnim amandmanima o pravosuđu, kako to podrugivački verbalizuju Vučić i Brnabić.

Da sam Marko Vidojković, izvesno je šta bi sad sledilo.