Međutim, činjenica je da je i
količina interesantnih informacija kojima raspolažu republički organi mnogo
veća, pa je veći i broj zahteva za pristup njima – ističe za Danas Rodoljub
Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o
ličnosti. Šabić je, inače, nedavno reizabran na još jedan sedmogodišnji mandat
poverenika.
Kako ocenjujete stanje u oblasti
prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja u poslednjih sedam
godina u Srbiji? Koliki je napredak?
– Ocenjujem ga kao neuporedivo
bolje nego pre sedam godina, ali istovremeno i kao nedovoljno dobro. Napredak
je evidentan, po oceni posmatrača iz EU, SE ili OEBS-a i po rezultatima
monitoringa nezavisnih eksperata, u regionalnim okvirima napravili smo
verovatno najveći napredak. Međutim, dostignuti nivo transparentnosti još nije
u skladu sa potrebama dalje demokratizacije društva, a pogotovo sa potrebama
borbe protiv korupcije.
Koji državni organi su u
poslednje vreme „napredovali“ u poštovanju prava na slobodan pristup
informacijama, a koja „zaostaju“?
– Nije uputno zaključivati samo
na osnovu broja žalbi. To ne govori nužno o njihovom odnosu prema pravu na
slobodan pristup informacijama. Tipičan primer je recimo MUP. Veliko
ministarstvo, sa velikim brojem organizacionih jedinica, suočava se sa velikim
brojem zahteva, pa konsekventno i većim brojem žalbi. Protiv MUP je samo u
prošloj godini podneto 187 žalbi što je, kad su državni organi u pitanju
najviše. Međutim, MUP već nekoliko godina konstantno unapređuje svoj odnos sa
javnošću i ni u kom slučaju ga ne bih svrstao među najgore u tom pogledu. Na primer,
iako je protiv Ministarstva finansija podneto dvostruko manje žalbi ono izvesno
zaslužuje slabiju ocenu od MUP-a. Kažem to imajući u vidu primera
netransparentnosti od opštijeg značaja, od kojih je posebno drastično bilo
postupanje u vezi sa restitucijom na šta sam morao javno upozoravati.
Koji organi u najmanjoj meri
poštuju odgovaranje na zahteve za pristup informacijama? Koliko je podneto
prijava?
– Kršenja zakona ima mnogo, na
svim nivoima. Dok neke moje kolege u drugim zemljama imaju ovlašćenja da sami
vode prekršajni postupak i izriču kazne, srpski poverenik nema ovlašćenja čak
ni da pokrene prekršajni postupak nego to mora da očekuje od ministarstva
nadležnog za nadzor nad primenom zakona. Moji saradnici su uredno kompletirali
dokumentaciju za nekoliko hiljada slučajeva u kojima je prekršaj očigledno bio
počinjen i dostavili nadležnim ministarstvima, ali je formalno pokrenuto samo
200 ili 300 postupaka, a kažnjeno nekoliko desetina ljudi. Sve drugo je
zastarelo. Da je poverenik bio ovlašćen da pokreće prekršajne postupke mogao
bih da garantujem da bi svi bili pokrenuti.
Kako komentarišete to što većina
opozicionih partija u parlamentu nije želela da se bavi izborom poverenika?
– Izbor poverenika bio je prvi u
lancu izbora rukovodilaca nezavisnih tela koja tek, i to s mukom,
uspostavljamo. Doprinos njihovoj stvarnoj nezavisnosti i autoritetu treba da
daju svi i važno je da gradimo neka pravila s tim u vezi. Jer, iako se
podrazumeva da će na izbor, sve dok bira skupština, odlučujući uticaj imati
većina, dakle vlast, taj izbor se ne sme svoditi na prosto prebrojavanje
glasova. Pre izbora trebalo bi pažljivo saslušati mišljenje svih relevantnih
faktora – nauke, struke, civilnog sektora i razume se, opozicije.
Koalicija za slobodu pristupa
informacijama smatra da treba da se izmeni zakon, kako bi se uvela mogućnost
žalbe povereniku i u slučaju kada skupština, predsednik Srbije, vlada, Ustavni
sud, Republičko javno tužilaštvo i Vrhovni kasacioni sud ne daju građanima na
uvid informacije od javnog značaja. Šta mislite o tome?
– To je stari, sa stanovišta
principa jednakosti pred zakonom, sasvim logičan i opravdan zahtev Koalicije.
To rešenje je predlagano još u vreme usvajanja Zakona, ali nije bilo političke
volje da bude prihvaćen. Međutim, važno je znati da iako protiv navedenih
organa nije dopuštena žalba povereniku to ne znači da se na njih zakon ne
odnosi. I na njih se odnosi u punom kapacitetu, jedino je put za zaštitu prava
drugačiji – umesto žalbe povereniku, tužba Upravnom sudu. Nije dobro, trebalo
bi potražiti objašnjenje zbog čega se ovaj pravni put izuzetno retko koristi.
Autor: Bojan Cvejić
