VITEŠKI KROZ GODINE MRAKA I MRŽNJE

Nikada nije pravila kompromise – ni kada je pisala sjajne ekonomske komentare i žigosala korupciju i enormna povećanja cena, ni kada se po cenu gubitka posla suprostavljala huškačkom novinarstvu devedesetih

Osamdesetih godina prošlog veka bila je velika televizijska zvezda, ne samo kao televizijsko lice iz udarnih informativnih emisija najvećeg državnog medija, već pre svega kao novinarka kojoj se verovalo i koja je plenila svojim šarmom, neposrednošću i pristojnošću. Uvek jasna, smirena, a i oštra – Milica Lučić Čavić.

Kako je i sama govorila: „To je zato što sam se trudila da pričam jednostavno, da me svako razume. Nikada ni jednu frazu nisam izgovorila. Govorila sam tako da me može razumeti i čobanin na nekoj planini na jugu Srbije, a i fakultetski obrazovan čovek „.

O tome svedoče i reči Omera Karabega, koji je s njom i još nekoliko kolega 1967. godine počeo karijeru u Televiziji Beograd.

„Njeni su se komentari odlikovali jasnom porukom i jednostavnim jezikom. Bili su razumljivi i pristupačni. Takvi su bile i njeni TV Dnevnici, Beogradske hronike, Porote, Pres klub, koji je godinama radila za Radio Slobodnu Evropu. Uvek joj je misao bila jasna, rečenice jednostavne, pitanja precizna. Valjda baš zbog toga publika je volela Milicu. Ljudi su je presretali ili joj dovikivali na ulici ‘Dobro vam je bilo ono sinoć, treba im reći sve u lice, samo tako nastavite’. Nisu je doživljavali kao televizijsku zvezdu, mada ona to jeste bila, već kao nekoga ko govori u njihovo ime, ko ih razume, ko deli njihove nedaće.“

A onda su došla mračna vremena i oni časni profesionalci, a među njima, naravno, i Milica Lučić Čavić, odbili su da učestvuju u raspirivanju mržnje i ratne propagande sa državnih medija. Skinuli su je 1991. sa uredničke pozicije i javno žigosali, potom suspendovali i na kraju otpustili 1994. godine. Ubrzo je prihvatila poziv Radija Slobodne Evrope da izveštava iz Srbije i u beogradskom birou RSE-a radila je narednih 16 godina, do odlaska u penziju.

„Milica je bila hrabra žena. Nikada nije pravila kompromise – ni kada je pisala sjajne ekonomske komentare i žigosala korupciju i enormna povećanja cena, ni kada se po cenu gubitka posla suprostavljala huškačkom novinarstvu devedesetih, ili osnivala nezavisni Sindikat RTB, ili vodila Centar za aniratnu akciju. Nije se uplašila ni kada ju je Šešelj 1992. godine svrstao među izdajnike i nije prestala da izveštava za Radio Slobodnu Evropu za vreme NATO bombardovanja 1999. godine, kada je opet dobila epitet izdajnika“, prisećao se Karabeg.

Nekoliko nedelja pre smrti dobila je nagradu „Vitez profesije“, a njeg dugogodišnji kolega iz TV Beograd i RSE, kazao je da je Milica uistinu viteški radila svoj posao.

„U svom novinarstvu spajala je profesionalizam sa visokim moralnim vrednostima, što nije tako česta pojava, posebno na Balkanu. Nije pravila ustupke, nije podlegala pritiscima kojima je bila izložena, bila je ličnost od visokog moralnog integriteta. Milica Lučić Čavić je svetao primer kako biti i ostati častan u vremenima beščašća“, zaključio je Karabeg na oproštaju od svoje koleginice, marta 2013. godine.

Bila je od početka devedesetih angažovana u svim antiratnim akcijama, osnivač nezavisnih profesionalnih, sindikalnih i drugih udruženja koje su bili centri otpora. Bila je na čelu Centra za antiratnu akciju, urednica časopisa „Pravo na sliku i reč“

Pisac i nekadašnji urednik Dramskog programa u Televiziji Beograd Filip David priseća se 90-ih godina:

„Bila je jedna od najboljih i najupornijih boraca za profesiju. Učestvovala je u stvaranju našeg časopisa, ‘Pravo na sliku i reč’, i potom bila jedna od najaktivnijih“, svedočio je Filip David, pisac i nekadašnji urednik Dramskog programa u TV Beograd.

Milica Lučić Čavić je bila i među osnivačima je Fonda solidarnosti za ugrožene novinare, a potom je i među učesnicima osnivačke Skupštine NUNS-a. Njena odanost i posvećenost NUNS-u pokazala se 2002. godine, kada je došla na čelo udruženja. Do 2004. godine pod njenim rukovodstvom urađene je mnogo, iako je situacija u zemlji a i u medijima bila haotična. Da pomenemo usvajanje prvog Novinarskog kodeksa NUNS-a, učešće u izradi novih medijskih zakona, proširenje međunarodne saradnje, povećanje broja članova… Nosila se predsednica Milica sa hroničnim problemima koje prate NUNS, ali i brojnim napadima koji su sa „demokratskim promenama“ poprimili nove oblike, ali zbog narušenog zdravlja nije se kandidovala za drugi dvogodišnji mandat.

Kako su svedočili njeni prijatelji, u svim prelomnim situacijama i teškim vremenima krasila ju je uzdržanost u hrabrosti i razložna umerenost, a po rečima Vesne Pešić – Milica nije pravila greške.

„Bila je osoba koja je u svim tim vremenima, od instituta gde smo se srele, do RTS gde je radila, sve svoje životne zadatke časno vršila. Nijedan preokret koji se ovde dešavao nije nju zaveo, to je bio njen prirodni instinkt. A ono što je mene još impresioniralo, ona je o svim ljudima imala lepo mišljenje.“

Takva blaga i dobrodušna, Milica Lučić Čavić je bila beskompromisna u borbi za pravdu i slobodu izražavanja i nikada nije pravila ustupke na štetu časnog novinarstva. Vitez profesije.