ENTo je bila tema razgovora vođenog tokom nedavnog boravka ministra Kojadinovića u Čačku.
– Kada se na javnoj sceni govori o medijima uglavnom se ističe da je situacija teška, a po nekima i gora nego što je to bilo pre oktobra 2000. godine. Mislim da to zaista nije tako i ne može da bude tako. Navešću samo jedan primer. Za svo ovo vreme od kada sam na čelu ovog ministarstva, nisam nijednom pozvao nijednog urednika, čak ni da pohvalim neki tekst, radio ili TV emisiju. Naravno, to ne znači da nemam primedbi na rad pojedinih medija. Ali generalno gledano, situacija je mnogo bolja nego što je to bilo u vreme vladavine režima Slobodana Miloševića. Odgovorno mogu da kažem da se nijedan medij u Srbiji ne uređuje iz bilo kog državnog kabineta. Činjenica je da se u pojedinim medijima može naslutiti uticaj pojedinih političkih opcija na programsku koncepciju, stvarajući na taj način od medija oruđe za političku borbu i obračun sa neistomišljenicima, ali to nije nešto što se može na dušu staviti ovoj vlasti i ovoj Vladi.
Često se može čuti da je u Srbiji na sceni tabloidizacija medija.
– Smatram da i dalje imamo novinarstvo na visokom nivou, ali se slažem sa vašom ocenom da mnogi u trci za tiražima, slušanošću ili gledanošću podilaze najnižim zahtevima tržišta, pa tako često, naročito u štampanim medijima susrećemo nešto što ne može da se nazove novinarstvo. U Srbiji danas egzistiraju mediji koji svesno, uprkos opasnosti da se nađu na udaru zakona, plasiraju neistine, klevete i uvrede, sve to pravdajući borbom za tiraž. Doduše to je možda i normalno u ovakvim tranzicionim vremenima, koja odlikuje čitav niz nagomilanih problema koji se ne mogu rešiti preko noći. Očekujem da će se vremenom uspostaviti sistem vrednost u medijima u kome će vodeću ulogu imati visoki profesionalni kriterijumi. Ovo je 21. vek i medijske konzumente ne možete prevariti na jeftin način.
Tokom predizborne kampanje mnogo zamerki je bilo na rad nekih privatnih medija, naročito BK televizije. Kako sprečiti političku zloupotrebu medija?
– O ovome na šta ukazujete, malo ko je spreman da javno govori. Očekujem da će jedna od prvih aktivnosti i zadataka novokonstituisanog Radiodifuznog saveta upravo biti insistiranje na odredbama zakona, kojim je jasno definisano da političke stranke ne mogu u svojim rukama imati medije. Znači, onaj ko je vlasnik medijske kuće ne može biti i lider političke stranke. Ono što radi BK predstavlja kršenje i evropskih i svetskih propisa na najgrublji mogući način. Drugim rečima, jedna jaka medijska kuća se pretvara u političko oruđe. Ne bih voleo da se ovo shvati kao neki moj obračun sa BK, daleko od toga, ali je činjenica da ono što Karići rade putem svoje televizije, mora da se zaustavi jer to prevazilazi ne samo granice dobrog ukusa, već morala uopšte, to je nedopustivo. Zakon jednostavno mora da se primenjuje, bez izuzetka. Ali ponovo kažem, zabrinjava me to što je vrlo malo ljudi spremno otvoreno da govori o tome.
Ovih dana smo bili svedoci poziva na bojkot TV B92 u čijoj pozadini je neskrivena ksenofobija i antisemitizam.
– Mislim da su u pitanju ipak samo pojedinačni ekscesi. Ekcesi pojedinaca koji verovatno ne znaju šta će sa sobom, ljudi koji su bili pod uticajem alkohola ili nekih jeftinih droga. Ne želim da verujem da u Beogradu ima ljudi čiji su umovi toliko bolesni, da bi ispisivali takve parole.
Prethodnoj, ali i sadašnjoj vlasti se zamera zbog odugovlačenja sa uvođenjem reda u sferi elektronskih medija, bez obzira što je donet Zakon o radiodifuziji.
– Očekujem da će konkretni rezultati u ovoj oblasti biti vidljivi već od 1. septembra. Činjenica je da je zakon usvojen pre tri godine i da se nije primenjivao zbog nedostatka osnovnih preduslova za njegovu primenu. Uspeli smo da uklonimo sve prepreke za primenu, Radiodifuzni savet će se ovih dana izborom tog devetog člana najzad konstituisati, čime će se stvoriti uslovi za operativni rad ovog tela. Formirana je i Agencija za telekomunikacije i izrađen je radiofrekventni plan na osnovu koga će se vršiti dodela. Očekujem da će prve frekvencije biti dodeljene u septembru. Ovakav haos u etru više ne može da se toleriše, posebno kada se u obzir uzmu evropski i svetski standardi koji jasno uređuju ovu oblast.
Mnogi opštinski mediji traže odlaganje roka za privatizaciju.
– Mislim da su ti zahtevi opravdani, naročito kada je reč o štampanim medijima, za čiju privatizaciju je rok 22. april ove godine. Mi smo predložili izmenu zakona i očekujem da se ona nađe na dnevnom redu Skupštine Srbije pre isteka ovog roka, ali ako se to ne dogodi uredićemo to nekim drugim pravnim aktom, tako da se privatizacija prolongira za godinu dana, ili da se izjednači sa rokom za privatizaciju elektronskih opštinskih medija. Nama nije cilj da gasimo medije, već da politiku što više udaljimo od njih i oslobodimo ih političkog diktata.
Plašite li se da privatizacijom nekoliko medija od strane jednog kupca dođe do monopolizacije?
– Ta opasnost realno postoji, ali se postavlja pitanje kako da se protiv toga borimo, jer kod nas ne postoji pravi anti-monopolski zakon. Čak i da postoji, a praksa je iz zemalja koje imaju uređenu zakonsku regulativu u ovoj oblasti, taj vlasnik ili više njih, mogu da se pojave pod okriljem neke druge firme, tako da je to veoma teško zaustaviti. Mislim da ovo mora da se reši, jer ukoliko sada posle svega ponovo dozvolimo monopol nad medijima, onda smo se džabe borili i potrošili svo ovo vreme. Ovo govorim zbog toga što smo na sopstvenoj koži osetili kako to izgleda kada se veliki svetski mediji kao CNN ili SKY pretvore u oruđe jedne politike.
Kada je reč o kulturi i radu ministarstva na čijem ste čelu, u poslednje vreme se sve češće pominju značajne investicije u Beogradu, ali i ostalim gradovima Srbije.
– Moto Ministarstva kulture i informisanja je da novac poreskih obveznika investiramo, a ne da ga trošimo. Zbog toga smo za ovu godinu planirali čitav niz investicija koje izlaze iz okvira redovnog održavanja i rekonstrukcija.
Zbog svega toga smo ove godine planirali da počnemo sa radovima na obnovi Narodnog pozorišta u Subotici, pomogli smo Gradsku biblioteku u Somboru, opredelili smo novac za rekonstrukciju Narodnog muzeja u Čačku, koji je smešten u konaku Jovana Obrenovića. Ove godine ćemo u dogovoru sa Skupštinom grada Beograda i glavnim arhitektom Đorđem Bogićem odrediti i lokaciju za zgradu opere koja bi trebalo da pretstavlja ponos prestonice.
