ENНекада је оштро перо било симбол слободног новинарства. Један облик луде и непризнате храбрости. Украс на реверу залудног борца са воденичним каменовима, потрошеног витеза од хартије који далеком езоповштином чачка мечку, и то тамо где је власт.
Кад то уради, новински писац оде те се напије како би бар још мало у себи подстицао нападе смелости и величине. Није се знало шта је ту горе: кад моћни људи надигну галаму о „удару на систем”, или напросто прећуте несрећника и његово довијање. Бадава труд и страх, џаба такво писање ако нема прогона.
То је та кратка балада о новинарству наше прошлости, ако у њу не мешамо редакцијске епигоне сваког режима. Нема среће нити несреће док то не објаве новине. Порази се могу претворити у победе само тупавом медијском илузијом. Новинаре и редакције сламају новинари и уредници, а не власт. Највећи прогонитељи новинара су њихове лажне колеге, а не тајна полиција. Ту више не важи лаконски принцип и императив острвског новинарства: „Истина је светиња, коментар је слободан!”
Један од највећих писаца данашњице Габријел Гарсија Маркес поново се вратио писању за новине. Није имао куд, после свега. Тај новинар, који и данас има своју колумну у колумбијском листу „Еспектадор”, увек је желео да ствара романе који би што мање личили на стварност. Али, живот је и за њега био маштовитији од сваке фантазије.
Габријел је преписивао чудесне биографије јужноамеричких диктатора. Извесни Лопез де Санта Ана, господар Парагваја, тако је сахранио своју ногу изгубљену у делимично успелом атентату, приредивши јој величанствени погреб. Хаићански тиранин Дивал наредио је да се у држави побију сви пси црне боје, јер је веровао да је његов највећи непријатељ преузео обличје црног кучета. Диктатор Салвадора Мартинез наложио је да се сва јавна светла у држави прекрију црвеним папиром, уверен да је то најбољи начин борбе против богиња.
О свему томе су, наравно, побожно извештавале новине, а велики писац је та опака махнитања забележио у збирци својих текстова „Риба је црвена” (Народна књига, 1999). Шта би се само догодило да су уредници или лудо храбри домицилни новинари изокренули или исмејали чудовишну идеју тих застрашујућих и смешних земаљских богова?
Јужна Америка још није стигла на Балкан, мада се збори о „колумбијском синдрому”. Диктатори су можда отишли одавде, неко у историју, неко на север. Слобода медија је опште место, али би било много посла и за Габријела Гарсију. Није лако преписивати стварност, и у Србији тај посао личи на фикцију. Нико не сахрањује своје удове, убијање паса скитница је убоги шинтерски посао, црвени фењери још нису упаљени тамо где треба. Србија је (ваљда) демократска држава и више се не може говорити о слободи медија коју дарује власт.
Тамо где се слобода удељује, ње сигурно нема. Медији су се нашли међу горким и дивљим транзицијским крушкама, па не знају шта да чине у информативном хаосу: да ли да преписују убогу стварност или да је мењају. Или да се труде да преживе, подмукло угађајући таблоидном тржишту. Пречесто смо у амбијенту гладијаторске јавности: што више крви, то боља прођа. Палац је увек окренут надоле.
Тешке речи се више не броје. Немерене излазе из неких најугледнијих глава. Зло се ишчитава кроз смртоносну „патриотску” призму. Лицитација са мртвима, гробницама, костурима и разбијеним главама постаје занат, па многи људи, који веома држе до себе неће одолети да уживају у тако морбидном надметању. Никако да одвоје Србе од зликоваца који су себе већ видели на изгланцаном националном трону. Чак једно време и били на њему.
Власт се не меша у информативни хаос. То можда и није њен посао. Њен посао је стварање амбијента у коме постоје релативно јасна правила понашања. Док се група одлучних људи бори за власт, штампа, радио и телевизија су њени миљеници. Опозиција улаже сваку наду у медије којима је режим омиљена мета. Кад стигну у кабинете, исти људи желе једну врсту настране доследности: да их уредници и новински писци и даље виде као своја мила лица.
Лако се наљуте ако им не иде како су замислили. Млади лавови и друга амбициозна бића, сада су на врху. Њихова чежња за апологијом је природна, без обзира на предизборна заклињања. Зато се и љуте. Њихово дурење може да буде и смешни бизарни оглед, све док некадашње политичке пепељуге на потегну механизме моћи.
Свака власт, ма колики јој био век трајања, жели да верује у своју бесконачност. Што мање ваљаних глава, то је уверење све јаче. То је та неприродна опијеност коју даје осећање силе. Свака власт ће радо бити део неговане заблуде о слободи штампе. Трудиће се да гаји демократске привиде, али ће бити нервозна пред отпором медија који иначе важе за „природне савезнике”. Пробаће да их стави под контролу, најпре деликатним и опрезним натукницама, а онда и притиском коме се мора одолети, али који се не може сакрити.
Пред атентат на премијера Ђинђића, власт је успоставила биро на челу са комесаром за контролу медија. Тај покушај је углавном био заклоњен демократским полетом, али је у себи имао јаке инквизиторске поруке. Комесар је од другоразредног чиновника претворен у извор страха за уреднике са слабијим нервима. Нарочито за оне који су већ били под тренингом бивших режима.
У ванредном стању, та институција претворена је у својеврсни диктаторски сервис. И, наравно, у ментални концерн за подстицање свеопштег хапшења. Ту тиранију над колективним разумом и данас оправдава део медија који себе сматрају слободним. Они тврде да је сваки отпор таквом рибарењу по српској јавној памети «„јавни допринос земунском клану”.
Из тог времена штампа, радио и телевизија у Србији носе неотклоњива оштећења: један прави информативни мождани удар. А читав је живот постао таблоидан. Само га треба преписивати, и за сто година (самоће?) нико неће веровати да се то заиста догађало.
Власт би радо држала под својом шаком медије који имају највећи утицај. То је, наравно, напор који се на крају не исплати. Нико не жели новине (радио, ТВ) чија се сервилност осећа по јаком мирису, или нечему много горем. Они губе утицај, и не требају никоме, па ни владарима који су их припитомили и дресирали. Нема тог великог листа који би себи смео да дозволи пад са сваком гарнитуром.
Постоји још једна илузија, у коју ипак треба улагати. А то је она да медији морају да се отресу страха од власти. Али би људи који имају највећу моћ морали да поштују снагу штампе. Тамо где се бар води рачуна о форми слободе, многи су попадали под ударом насловних страна. Чак и један Ричард Никсон, пред заједничким конгресним и сенатским „импичментом”.
Овде медији не обарају власт, па то и није њихов посао. Могли би само да је поправљају, ако такав подухват уопште има смисла.
Аутор „Црвене рибе” каже да је стварност много умешнија од свачијег дара: „Наша судбина, и можда наша слава, састоји се само у настојању да њу (стварност!) што понизније и што верније преписујемо!”
И на том месту, власт више нема шта да тражи! Али зашто се онда толико труди да промени нас, а не стварност, а не слику о себи.
Љубодраг Стојадиновић
