ENЈедан број органа власти и институција као да није баш најсрећнији што постоји Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја. У више од 95 одсто представки упућених поверенику за информације од јавног значаја – грађани, новинари и невладине организације су се жалили заправо на ћутање администрације. Не само што изостаје тражена информација, већ поједини органи и службе заинтересованима ускраћују чак и обавештење да ли имају тражени податак или не.
Само од 1. јула, кад су после пола године неспоразума коначно обезбеђени услови за рад службе повереника, па до средине септембра, на ту адресу је стигло око 150 захтева за заштиту права на приступ информацијама. Да ли су надлежни органи „глуви” јер се не сналазе у новој врсти комуникације са грађанима или се свесно опиру контроли коју обезбеђује овај тип закона?
– Реч је и о једном и о другом, а тога је било и у другим транзиционим земљама. С једне стране, и код чиновника и код власти и код грађана још је присутан менталитет који грађанина доживљава као поданика наученог да слуша, да прима саопштења и никад ништа не пита. Дакле, имамо и грађанина и власт с традиционалним конзервативним менталитетом и који не може на најидеалнији начин да одговори стандардима које је овај закон донео, а својствени су земљама са више демократске традиције. Закон полази од претпоставке да грађанин практично има право – сем одређених изузетака – да зна сваку информацију којом власт располаже и са становишта досадашње праксе – то је лет у небо – каже тим поводом Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја.
На свим нивоима има наглувих
– Власт мора да има коректан однос према захтевима грађана, они се не могу игнорисати. Наравно да у одређеним законом прописаним случајевима орган може и да одбије приступ некој информацији, али је у обавези да обавести грађанина да не може да удовољи захтеву и наведе разлоге за то. Али, да игнорише такве захтеве власт нема права.
Које су се адресе према сазнањима повереника показале најзатвореније до сада?
– Пракса од два и по месеца релативно је кратка за такве оцене, али то се дешава и у министарствима и у јавним предузећима у општинама. То је карактеристично стање свести и, нажалост, манир. Тек када се грађани обрате поверенику и када затражимо изјашњење органа о таквом поступању, тек онда реагују. У примени принципа да јавност има право да зна – прва фаза је промена односа према грађанима – каже Шабић и подсећа да је било и случајева да на прописно упућен захтев грађанин добије и усмени одговор: „Не мислиш ваљда да ћу свакој шуши давати одговоре”.
Таква пракса, како каже, мора престати „јер грађанин је бирач, порески обвезник, дакле, и бира и плаћа рад свих тих органа и он мора у сваком тренутку знати шта они које је бирао или које финансира раде у његово име”. Дешавало се да неки органи и поверенику не доставе одговор у назначеном року, али, ређе, због одсуства надлежног функционера и слично. Има и несналажења. Дешавало се да надлежни орган нема тражену информацију, па уместо да о томе обавести странку, прибегне ћутању.
Плате функционера нису тајна
Ако орган власти ускрати информацију од јавног значаја без одговарајућег решења, закон је предвидео казне за прекршај овлашћеног лица од 5.000 до 50.000 динара. Шабић каже да су казне мале у поређењу са неким другим прекршајним, „јер, ако ресторатер због неиздавања фискалног рачуна ризикује казну од 100.000 до милион динара и затварање радње, зар је логично да један функционер свесно игнорише закон и буде кажњен са пет хиљада”.
Служба повереника управо припрема материјал базиран на приспелим жалбама који ће доставити Министарству културе као надлежном за надзор над применом закона, а у неким случајевима и захтевом да се покрене поступак.
Озбиљна препрека праву јавности да зна могла би бити и гомила прописа којима се често и беспотребно ставља ознака поверљивости на поједине информације. Повереник је у овом кратком времену добио само једну жалбу грађанина коме је МУП ускратио увид у документ, наводећи да је реч о поверљивој материји. Увидом у документ утврђено је да у истом, сем једне једине одредбе, нема ничег тајновитог па је после решења повереника МУП документ учинио доступним овом грађанину.
Чини се да се код нас поједини подаци олако означавају као „поверљиви” и када за то нема баш никаквог оправдања. Кад се недавно дигла велика прашина око куповине куће Радована Јелашића, гувернера Народне банке Србије, поставило се и питање његове плате. Одговор је изостао, јер је, наводно по статуту НБС, плата гувернера али и других службеника – пословна тајна. Мада му се нико није званично жалио у овом конкретном случају, Шабић подсећа да су „сличне одговоре у вези са платама давала и нека друга јавна предузећа”, а његово „дубоко лично уверење јесте да свака исплата из буџета, а посебно плате функционера и службеника, не може бити тајна.”
Саговорник сматра да нам је неопходан нов савремени закон који ће причу о тајни редуковати на оправдан и нужан ниво, али да за комплетну примену Закона о слободном приступу информацијама недостаје и његов пандан – закон о заштити података о личности, али и одговарајућа законска решења везана за тајна досијеа. Чињеница је да такве архиве постоје, каже, и да је Србија једина постсоцијалистичка земља која није ништа урадила да реши проблем поступања са тајним досијеима.
Марија Петрић
