Beograd
– Reakcije javnosti nakon predstavljanja Izveštaja o pritiscima i kontroli
medija u Srbiji potpuno potvrđuju navode iz tog teksta. Postoji saglasnost da
se podaci iz izveštaja uopšte ne komentarišu. Izveštaj smo dostavili Vladi i
Ministarstvu kulture, na njegovo predstavljanje pozvali smo predstavnike
skupštinskog Odbora za informisanje, ministra kulture i državnu sekretarku za
medije, ali niko nije došao, niko ništa nije napisao, niti je ko nešto
komentarisao, ističe za Danas Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv
korupcije.
Ona
objašnjava da saznanje što nema nikakve reakcije „znači da su se predstavnici
vlasti potpuno obezbedili od bilo kakve kontrole“. Prema njenim rečima,
predstavnici vlasti su „toliko sigurni da su uspostavili kontrolu u medijima da
smatraju da nikakav izveštaj ne može to da ugrozi“. Kako kaže, izgradili su
mehanizme, izvršna vlast pre svega, koji omogućavaju potpunu „nekontrolu
vlasti“ i kojima mogu da „kreiraju javno mnjenje kako njima odgovara“. „O tome
kakav uticaj je vlast izvršila na medije, koristeći njihovu tešku ekonomsku
situaciju, može se svedočiti i na osnovu izveštavanja samih medija o nalazima
Saveta“, ističe Verica Barać u razgovoru za Danas.
Autor: Bojan Cvejić
Da
li je neko pokušao da stopira rad na Izveštaju o medijima i njegovo
objavljivanje?
–
Ne. Vlasti je inače poznato da takvi pritisci na rad Saveta nisu mogući, tako
da se naši izveštaji zapravo stopiraju tako što se spreči da dođu do javnosti.
Isto se desilo i sa izveštajem o medijima. Čak ni oni mediji koji su predmet
analize Saveta nisu reagovali na izveštaj, što ne samo da potvrđuje nalaz
Saveta već i dokazuje u kojoj meri su mediji kontrolisani. Postavlja se pitanje
da li mediji u Srbiji uopšte mogu da vrše svoju osnovnu funkciju.
Kakva
je vaša opšta ocena o stanju u medijima na osnovu ovog izveštaja?
–
Mediji su poslednjih godina sve više zatvoreni i može se pratiti na koje načine
se kontrolišu. Ta kontrola se sve više uspostavlja, što je veoma loše i opasno
za borbu protiv korupcije, ali je takođe vrlo opasno i za bilo kakve
demokratske promene. Dakle, nemoguće je govoriti o demokratskim procesima sa
kontrolisanim i zatvorenim medijima. Prilikom rada na izveštaju, uočena su tri
velika problema, od kojih je jedan sakriveno vlasništvo medija. Drugi je taj
što se iz državnih fondova izdvaja ogroman novac za propagiranje u medijima,
što državne institucije ne smeju da rade, ne samo zbog uticaja na medije nego i
zbog svog posla. Državne institucije moraju da rade samo ono što je u njihovoj
nadležnosti, ali u njihovoj nadležnosti nije, na primer, kampanja „Očistimo
Srbiju“ već sprovođenje mera da Srbija bude čistija. Naše Ministarstvo za
životnu sredinu, međutim, izdvaja ogroman novac za medije kako bi u medijima
propagirali čišćenje Srbije, dok istovremeno Zapadnom Moravom pliva 100
kilograma opasnog medicinskog otpada. Jedini rezultat kampanje „Očistimo
Srbiju“ jeste to što mediji ne postavljaju pitanje odgovornosti Ministarstva za
životnu sredinu koje je finansiralo kampanju. Treći problem je problem javnog
servisa, koji ne radi niti se ponaša kao takav i upravo na javnom servisu
najviše možemo da vidimo kako se manifestuju uticaji izvršne vlasti.
Na
predstavljanju izveštaja rekli ste da niste dobili sve podatke koje ste tražili
od institucija, kao i da vam Radio-televizija Srbije nije dostavila nijedan
podatak. Koliko toga niste na kraju dobili?
–
Mogli bismo da napravimo poseban izveštaj o tome šta sve nismo dobili. Mislim
da se dobar deo podataka krije u budžetskim stavkama koje nominalno nisu
namenjene za oglašavanje. Postoji, naime, još novca kojim se vrši uticaj, ali
se to nalazi na nekim drugim stavkama.
Koliko
su mediji uopšte „raspoloženi“ da se poslednjih dana bave podacima do kojih ste
došli?
–
Vrlo brzo ćemo uraditi izveštaj o tome koji su mediji, na koji način i koliko
izveštavali, nakon čega planiramo sastanke sa novinarima i urednicima. U nekim
uticajnim listovima nije se ništa pojavilo o izveštaju koji smo predstavili.
Mislim da je veliki problem ako novinari i urednici ne vide to što radi vlast
kao temu koja ih profesionalno interesuje, što je za novinarsku profesiju vrlo
loše. Mnogi novinari će uspeti da sačuvaju posao u ovakvim uslovima, ali će
polako prestajati da budu novinari.
Izveštaj
ste dostavili Vladi i zatražili sastanak po tom pitanju. Da li ste i kakav
odgovor dobili?
–
Nismo nikakav odgovor dobili od Vlade.
Kako
bi se mogao rešiti problem prekomernog izdvajanja državnog novca za medije i
agencija za odnose sa javnošću? I kako izbeći da se agencije biraju po
partijskoj liniji?
–
Sve će to biti teško kod nas, jer imamo spregu izvršne vlasti, političkih
partija i finansijskih centara, među kojima zapravo cirkuliše isti novac. Za
početak je najvažnije kada bi se obezbedili uslovi da što pre dobijemo dobru i
efikasnu, kadrovski opremljenu eksternu reviziju, pa da imamo valjanu kontrolu
budžeta i njegovog trošenja. U ovom trenutku ne postoji ni eksterna ni interna
revizija u ministarstvima, tako da ne postoji nikakva kontrola toga kako se
troši novac građana.
Postoji
li uopšte potreba za angažovanjem agencija za odnose sa javnošću, imajući u
vidu da u institucijama već postoje PR službe? I koji su argumenti za tako
nešto?
–
Nikome oni i ne daju argumente. Svakako da nema potrebe za uslugama agencija,
pored postojećih službi, odnosno trebalo bi da se opredele ili za jedno ili za
drugo. Sve ove godine se govori o smanjenju birokratije, a ona sve više raste.
Imate fenomen da što je više birokratije ima sve više nadležnosti koje niko ne
pokriva. Izmišljaju se razne institucije i funkcije, što je pogodno za
zapošljavanje partijskog kadra. Jedan od načina kako partije korumpiraju svoje
članstvo u uslovima potpune nezaposlenosti i siromaštva vidi se u tome da sve
više ima izmišljenih radnih mesta.
