ENZa prisluškivanje se Vojska Jugoslavije služila najmodernijim uređajima, i te službe za prisluškivanje radile su u okviru tzv. centara za elektronsko izviđanje i protivelektronsko dejstvo, raspoređenim širom zemlje po određenim operativnim zonama. Te činjenice da ih protivnička strana prisluškuje, naravno, bili su svesni oficiri NATO – i to nije bilo sporno. Sporno je, međutim, to što je komunikacija unutar NATO bila zaštićena, odvijala se uz pomoć šifri i kodirane karte, pa samo prisluškivanje nije bilo dovoljno da srpska strana, dole na zemlji, predupredi posledice mogućih napada. Shodno onom što je Vojska dala da se objavi u štampi (neke tri godine i više po okončanju sukoba), njene vojne obaveštajne službe došle su, međutim, u posed kodirane karte NATO već prvih dana kampanje, a ubrzo zatim i šifre i tzv. zemne tačke, i to su bila tri neophodna elementa da bi vojni operateri u roku od nekoliko sekundi bili u stanju da dešifruju tačne koordinate navedene u razgovoru između pilota u bombarderu i „avaksa“. Za provaljivanje šifre NATO bilo je neophodno da operateri danima sravnjuju stotine i stotine raznoraznih podataka, da bi dvanaestog dana rata sve kockice bile složene; ključ za NATO šifru bila je reč od deset slova „BRICKHOUSE“.
Kako je to u praksi izgledalo? Ispod reči se ispišu brojevi od 0 do 9, pa kad komanda iz „avaksa“ prosledi, na primer, šifrovanu naredbu da je lokacija mete KOICNB, to bi, uz primenu šifre, značilo da se na kodiranoj karti pomenuta lokacija nalazi na koordinatama 462351. Od časa kad je šifra provaljena, operaterima u vojnim centrima za elektronsko izviđanje trebalo je svega nekoliko sekundi da dešifruju ono što su čuli u razgovoru između pilota i komande u „avaksu“, zatim bi kliknuli na taster kompjutera, krstić bi označio tačnu lokaciju napada, a oficir iz centra bi odmah javio komandantu na položaju da predstoji napad. U osnovi, to znači da je Vojska imala saznanja o cilju napada skoro istovremeno kad i pilot bombardera koji bi krenuo u akciju.
Potvrdu ovoga što smo napred izneli nalazimo u memoarskim zapisima Momira Bulatovića, bivšeg predsednika SR Jugoslavije, u njegovoj knjizi pod naslovom „Pravila ćutanja“. Bulatović tu na jednom mestu opisuje svoju posetu Straževici, komandnom mestu za odbranu celokupnog vazdušnog prostora Srbije, smeštenom na obodu Beograda.
Bili smo u samom srcu odbrane vazdušnog prostora naše otadžbine. Vidjeli su se radarski ekrani, kompjuterski sistemi i oficiri koji rade svoj posao – zadivljujuće staloženi, timski uigrani i potpuno posvećeni svojim zaduženjima… Za centralnim radarskim ekranom sjedio je markantan pukovnik. Video sam zastrašujuće mnogo elektronskih tačkica za koje sam, iako potpuni laik, zaključio da moraju biti radarski odrazi neprijateljskih aviona… Pukovnik je mirno sjedio i radio svoj posao. Istog časa, iz mora nepromijenjenih radarskih tačkica, začuo se njegov glas. Obraćao se nekoj jedinici na terenu i rekao: „Tri iz Mađarske prema tebi…“ Veza se čuvala, bila je ekstremno kratka. Nekoliko sekundi kasnije, iz zvučnika koji prenosi razgovore napadača, čuo se glas ‘Majke’ („avaksa“): „Otkriveni ste, vraćajte se u bazu!“
Dodatnu potvrdu daje i šef službe Vojne bezbednosti pukovnik Momir Stojanović (protiv koga je kasnije podignuta tužba zbog odavanja vojnih podataka sredstvima javnog informisanja), koji u decembru 2003. u jednom intervjuu, na konstataciju novinara: „Niste odgovorili na deo pitanja o tome da li je za Službu NATO bombardovanje naše zemlje bilo iznenađenje“ , odgovorio sledeće:
Ni slučajno. Znali smo kada će bombardovanje početi, kako će se odvijati, koje će ciljeve NATO gađati. O svemu tome na vreme smo informisali vojno i državno rukovodstvo zemlje. (Nedeljni telegraf od 31. decembra 2003.)
Nastavlja se
