Dužnost
prema čitaocima „Politike” i javnosti mi nalaže da još jednom odgovorim
gospodinu Brajoviću. I nadam se da više neću morati. Očigledno je da je mnogo
zgranut kada je jednu vremensku odrednicu – a ubistvo premijera Đinđića jeste
vremenska vododelnica Srbije – može da doživi kao, ni manje, ni više nego,
tešku političku optužnicu, i to čitavog jednog udruženja.
Iako
se sa njim profesionalno uglavnom ne slažem, kao ni sa gospođom Smajlović, u
mnogo čemu, nikada sebi ne bih dozvolila slobodu da ih optužim za bilo kakvu
vezu sa atentatom na Đinđića. Uostalom, uvlačenje predsednice UNS-a u ovu već
zamornu prepisku je izlišno, pošto ona u vreme uknjiženja Doma novinara na UNS
aprila 2003. nije bila ni član tog udruženja. Jedini razlog za takav potez g.
Brajovića vidim u činjenici da u nedostatku sopstvenog autoriteta mora da
podastre njen neosporni.
Naglašavam
da je pominjanje turbulentnog vremena i atentata u mom pismu bitno kao odgovor
na njegovu tvrdnju da se NUNS „setio” prostora posle 5. oktobra 2000, što nije
tačno.
Postoje
dokumenta koja takvu olaku tvrdnju demantuju i prezentovana su sudu, kao i
dokumenta i svedočenja o tome da se ogromna grupa najuglednijih novinara
izdvojila iz UNS-a posle višegodišnjih napora da tadašnje prorežimsko udruženje
vrati profesiji. Pitanje podele i korišćenja prostora već tada je postavljeno.
U
skladu sa tim, NUNS godinama pokušava legalnim tokovima, preko suda, da svojim
članovima vrati pravo na, naglašavam, ravnopravno Dom novinara u Resavskoj 28,
odakle su bili primorani da izađu mnogo pre uknjiženja zgrade kao, kako napisa
g. Brajović, privatne imovine.
Pretpostavljam
da će u slučaju nezadovoljavajuće presude UNS koristiti sva zakonska prava da
je preinače, kao što će to činiti i NUNS, jer je, ponavljam, reč o ispravljanju
istorijske nepravde nanete mnogim novinarima u Srbiji.
Ostale
tvrdnje g. Brajovića neću komentarisati, zato što nisu vredne trošenja vremena
i papira.
Jelka
Jovanović,
potpredsednica
NUNS-a
