ENObično se u takvim izbornim prilikama, kao ovih vrelih avgustovskih dana, i sam Vučić, sve sa bolnim izrazom na licu, ukaže Kosovu. Bol je neumitna, gromadna i transparentna i da nisu u kampanji kontraproduktivne, suze bi prosto zalile lice i poput slapova se preko izvajanih usana slile na svete oranice Lapljeg Sela, Gračanice, Čaglavice i ostalih srpskih Jerusalima i izbornih jedinica.
Suze, međutim, uoči izbora, nisu OK. Vučić je pažljivo slušao na času i kao najbolji đak Vojislava Šešelja vrlo dobro zna da je politika umetnost laži i zavaravanja: napaćene misli valja usmeriti u drugom pravcu, pale valja podići, posrnule okuražiti, makar i retorički.
„Ovo je fudbalska utakmica u kojoj Srbija gubi s 3:0. Naš cilj je da damo gol, zatim drugi i treći, da izjednačimo a tek posle toga da se borimo i za pobedu“, preveo je Vučić kampanjska obećanja na jezik sporta.
Još se egzaltiranost napaćenih navijača, zbog same najave „utakmice“, nije stišala a Vučić ne samo da je izjednačio već je postigao i pobedonosni gol:
„Više puta su iz Beograda slate pare za put Gračanica – Laplje Selo ali put nije izgrađen. Kad dođemo na vlast, mi ćemo ga izgraditi“, poentirao je Vučić uz poslednji sudijski zvižduk, a onda u pratnji nekih stranih državljana u čudnim uniformama, napustio svetu, srpsku, izbornu zemlju.
Niko u tom galimatijasu uniformi, patnji i obećanja nije obraćao pažnju na sudiju koji je zaludno mahao ofsajd: najavljeni takozvani put se gradi; finansira ga Vlada takozvane Republike Kosovo; memorandum o transferu para za put potpisao je predstavnik takozvane Srpske napredne stranke i nosilac liste SNS za opštinu Priština.
A nema tome dugo kako je Vučić obećao: „Mi ćemo, da bismo mogli bilo šta da uradimo, morati sve da promenimo. I to prvo sebe!“
Vreme koje je proteklo od raskola u SRS, pokazuje da je verovati u njihovu promenu i u Boga, u suštini ista, da ne kažem uzaludna aktivnost. Ma koliko svoju saradnju sa Šešeljem tumačili kao empirijsku nužnost, ni Nikolić ni Vučić nisu, do danas, izrekli makar moralni otklon od SRS, partije političkog slepila, niskih udaraca, ofanzivne zlobe, nakardne, opasne i mucave retorike i okeanskog nevaspitanja. Izuzev što su skinuli majice sa likom srpskog heroja i haškog optuženika i uskočili u evropsko konfekcijsko odelo, nema ni p od promena. Čak ni kozmetičke nijanse u javnim nastupima ne ukazuju na to da su ekstremni radikalski humanizam i lokalna koloritna varijanta profašizma sklonjeni u file pod nazivom – pluskvamperfekt. Otklon je vidljiv jedino u naopakoj asimetriji: učešće u nekadašnjim izbornim pobedama tog zlog kolektiva lako im pada, učešće u sramnim rabotama se zabašuruje. I kad danas rafalno odašilje miroljubive, evrorealističke poruke, kod Vučića se ni u naznakama ne može ošacovati da uopšte ima osećanje učešća u nekakvom zlu iza nas.
A nikad, kao u eri njegovog stolovanja u ministarstvu informisanja, novinari nisu tako javno kamenovani: govorilo se o „medijskom teroru“ i „medijskim terorističkim akcijama“; optuživani su za „izdaju i učešće u produženoj agresiji na SR Jugoslaviju“, „subverzivne delatnosti“ i „podrivanje odbrambene moći zemlje“; nazivani su „plaćenicima“, „izdajnicima“ i „kolaboracionistima“… Posle Vučićevog hatišerifa o posebnim merama u uslovima pretnje oružanim napadima NATO-a, ukinuti su programi Radio Indexa i još pet radio stanica i zabranjeno je štampanje Danasa, Dnevnog telegrafa i Naše borbe. Ukupno izrečene kazne po Zakonu o informisanju iznosile su preko 24 miliona dinara (crni kurs: 1 marka – 20 dinara)… Konačno, ministru Vučiću ubijen je novinar Slavko Ćuruvija…
Njegov odgovor na sve to, ciničan, kako to mu i stoji, glasio je: „Gospodo novinari, vodite računa o svojoj bezbednosti pa vam se ništa neće dogoditi!“
Aleksandar Vučić, kad već nije, nikad i neće biti u obavezi da pravno odgovara za grehe prošlosti. Postoji, međutim, nešto što se zove moralna odgovornost i osećaj krivice. Od onoga kome i to manjka nenormalno je očekivati da uspostavi diplomatske odnose sa, makar – stidom. Ali ga valja iznova podsećati da je nezavisnošću Kosova, zapravo sveden bilans Miloševićevog i Šešeljevog vraćanja dostojanstva srpskom narodu. I da nije pristojno da akter takve politike, bez ikakvog srama, danas hoda Kosovom i obećava započete puteve, kule i gradove, golove i pobede, makar u produžetku. A sve pod senkom istine da ljudi, kao i ovce, idu tamo gde ih vođa vodi.
Nije, naravno, Vučić jedini „vođa“ koji Kosovo koristi za jednokratnu upotrebu i rabi ga poput „paloma“ maramica.
On, samo, uz Tomu, ima najmanje prava na to. Makar dok ne klekne na Gazimestanu i izvini se za kosovsku nesreću! Do tada, preporuka – „pampers“ pelene!
Slaviša Lekić
(Ovaj tekst je pisan 786. dan otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića)
