Zlo i naopako

Za režmske medije ljotićevski pir u Narodnom pozorištu nije tema

Foto: Pixabay

“U Srbiji se nikada manje nije čitalo, a nikada više ‘pametovalo’ po društvenim mrežama, medijima, na slavama i u kafanama“, gorko je lamentirao istoričar Dejan Ristić u jednom intervjuu polovinom septembra prošle godine.

S pravom se Ristić okomio na krivotvoritelje i falsifikatore među srpskim istoričarima, zaratio je protiv mitova i zabluda, raskrinkavajući laži, izmišljotine i šarlatanstvo gde god ih zatekne. A onda je postao član komisije zadužene za odobravanje scenarija za obeležavanje Dana pobede nad fašizmom i odjednom mu se sve pomutilo u glavi.

 

Prvo je odobrio scenario Đorđa Pavlovića, umetničkog direktora Filharmonije mladih “Borislav Pašćan”, kojem se takođe malo zamantalo, pa je pobrkao datume i praznike. Umesto za 9. maj, Pavloviću se javilo da piše scenario za 13. avgust i da se obeležava 130. rođendan fašističkog kvislinga Dimitrija Ljotića. Ta iznenadna vizija uslovila je sadržaj scenarija, u njemu se našlo čak pet ljotićevskih koračnica: „Mi znamo borbu“, „Vi mrtvi niste“, „Borba već se bliži kraju“, Već kuca čas“ i „Jedan za sve, svi za jednoga”. Tako smo dobili čudo neviđeno: Dan pobede nad fašizmom koji se slavi recitovanjem fašističkih pesama.

 

Zablude i mitovi

 

Kao vatreni poklonik čitanja, Ristić je za ovu paranormalnu pojavu imao sasvim logično objašnjenje: uopšte nije reč o ljotićevskim pesmama, već o poeziji velikog pesnika Momčila Nastasijevića koju su zboraši zloupotrebili u nečasne svrhe nakon pesnikove prerane smrti. Ristić se dodatno deklarisao kao ozbiljan čitalac, posvedočivši da su članovi komisije „pažljivo pročitali scenario i da u njemu ništa sporno nisu videli“.

 

Pripisivanje ljotićevskih stihoklepotina Nastasijeviću spada upravo u red onih zabluda i mitova koje je Ristić u svojim knjigama kritikovao. Kao što je Miloš S. Milojević, da citiram Ristića, otkrio „samo njemu poznatu ‘činjenicu “po kojoj su srpski patrijarsi postojali i u razdoblju pozne antike, odnosno ranog srednjeg veka”, tako je i Ristić otkrio samo njemu poznatu „činjenicu“ da je Nastasijević pisao ljotićevske koračnice.

 

Podvali su u prvi mah naseli čak i kritički nastrojeni mediji. A zašto i ne bi? Ko bi razuman pomislio da će poklonik čitanja i razbijač mitova Ristićevog kalibra izmisliti nebulozu analognu tvrdnji da je Srbija država u podsaharskoj Africi u kojoj ljudi stanuju u igloima? Za razliku od ozbiljnih medija koji su, pošto je podvala razotkrivena, nastavili da se bave ovim skandalom, režimska glasila se pretvaraju da se ništa ne događa. Za njih ljotićevski pir u Narodnom pozorištu nije tema. Bar dok im glavni urednik iz predsedničkog kabineta ne javi drugačije.

 

Snaga ličnog primera

 

Ristić je za pažljivo čitanje i odobrenje ljotićevskog scenarija adekvatno obeštećen: Vlada Srbije imenovala ga je za vršioca dužnosti direktora Muzeja žrtava genocida. Ako je uslov za ovu funkciju omogućavanje fašističkog iživljavanja nad žrtvama fašizma i to na Dan pobede nad fašizmom, Ristić je ubedljivo najbolji kandidat. Bar dok ne saznamo identitet druga dva člana komisije.

 

Pavlović je uputio izvinjenje vaskolikoj javnosti, a posebice Dejanu Ristiću, u kojem je svu krivicu primio na sebe. Pokajnički je priznao da je bio nesmotren, da nedovoljno poznaje književno-istorijsku materiju, te da je sporne pesme, „koristeći očito nepouzdane internet izvore, nesvesno pripisao našem velikom pesniku Momčilu Nastasijeviću”. Izgleda da se i dirigent napajao na izvorima čuvenog istoričarskog dvojca (Laža & Paralaža). Internet izvori uopšte nisu nepouzdani, naprotiv – dotične pesme su označene isključivo kao ljotićevske, prenose ih i pevaju Ljotićevi poklonici, a Nastasijevićevo ime se nigde ne pominje.

 

Uzalud Pavlović podmeće leđa da bi preuzeo Ristićevo breme, dužnost člana komisije, istoričara, bila je da odabere adekvatan scenario. Ili bar da ne dozvoli da se kvislinškim pesmama skrnavi Dan pobede. Ili bar da ne falsifikuje njihovo poreklo i da ne nabeđuje mrtvog pesnika koji, iz razumljivih razloga, nije u mogućnosti da se brani. To je minimum koji se očekuje od čoveka koji veliča čitanje a prezire pametovanje, od stručnjaka koji je onomad lamentirao kako se sve više obrazujemo „putem društvenih mreža, kojekakvih skaradnih internet portala i Jutjub kanala”. Živa istina koju su Ristić i Pavlović potvrdili i ličnim primerom.

Tagovi

Povezani tekstovi