ENImala je trideset godina. Istraga je konstatovala da je reč o samoubistvu. Ta ocena, za mnoge, bila je i ostala pod velikom senkom sumnje. Njeni roditelji, prijatelji, advokati i drugi tvrdili su da nije imala nikakvih razloga za samoubistvo. Osim toga, tvrdili su i da je bila izložena pretnjama, kao i da postoje ozbiljni materijalni dokazi protiv teze o samoubistvu. Četiri godine kasnije, 1998, istraga je, navodno, obnovljena. O eventualnim rezultatima javnost nije obaveštena. Još četiri godine kasnije, 2002, opet se pominjalo da se nadležni organi ponovo bave ovim slučajem. Pouzdane informacije i ovaj put su izostale.
Nakon četiri godine, 2006, jedno udruženje novinara obratilo se povereniku za informacije sa zahtevom za zaštitu prava, povodom odbijanja tužilaštava da da informacije u vezi s ovim događajem. Pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama, udruženje je tražilo informacije o postupanju povodom smrti novinarke. U dopisu udruženja je ukazivano i na to da je punomoćnik porodice još pre više od godinu dana predlagao tužilaštvu preduzimanje određenih radnji i da na te predloge nije bilo odgovora, niti je bilo šta preduzeto u cilju okončanja postupka. Udruženje je molilo i za ostale informacije koje tužilaštvo smatra bitnim za slučaj, a mogu dati doprinos istini i sprečavanju zaborava smrti njihovih kolega.
Odgovor koji su dobili, a koji je bio povod da se obrate Povereniku, je kratko pismo, koje glasi: „Obaveštavamo Vas da predmet nije završen, a da Vam druge podatke ne možemo saopštiti, jer, u smislu čl. 170 ZKP, ne spadate u krug lica kojima tužilaštvo može dati informacije o toku rada na predmetu.“ Za one koji ne znaju ZKP, radi se o odredbi koja predviđa da će se pristup spisima predmeta omogućiti licima koja imaju opravdan interes.
Ovakav odgovor, ma kako to izgledalo neverovatno, izaziva sumnju u pogledu toga da tužilaštvo zna da Srbija ima Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Zakon koji predviđa da svako ima pravo da mu bude saopšteno da li organ vlasti poseduje određenu informaciju, kao i pravo da mu se ta informacija učini dostupnom, uključujući tu i mogućnost uvida u dokument, te dobijanja kopija. Naravno, i ova prava mogu se izuzetno ograničiti u slučajevima koje sam Zakon predviđa, ako je to neophodno radi zaštite, u tom trenutku, pretežnijeg interesa. U članu 9. zato su predviđeni, pored ostalog, i ugrožavanje, ometanje ili otežavanje „sprečavanja ili otkrivanja krivičnog dela, optuženja za krivično delo, vođenja pretkrivičnog postupka“.
Ne verujem i ne znam da li bi saopštavanje nekih podataka, kojima tužilaštvo raspolaže, moglo imati takve posledice. Ali, bar hipotetički, tužilaštvo je moglo ograničiti pristup informacijama sa pozivom na neki od razloga navedenih u članu 9. Naravno, i tada vodeći računa da se, na zakonit način, pravo na pristup informacijama ne može ograničavati neformalnim aktima. To je, kada je opravdano, moguće samo tako što će se doneti rešenje, dakle pojedinačan upravni akt sa svim elementima predviđenim Zakonom o upravnom postupku. To se ne sme činiti neformalnim dopisom, kao što su pismo ili obaveštenje.
Pozivanje na član 170 ZKP, je, takođe, pravno nekorektno. „Opravdan“, „na zakonu zasnovan“, „pravni“, ili neki drugi slični interes, kao osnov za pristup dokumentima, pominje se u velikom broju ranije donetih zakona. Ali, sukob ovih odredaba sa odredbama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, po principu lex specialis, treba rešavati u korist ovog drugog. To nije samo stav aktuelnog srpskog poverenika za informacije, to je nešto što, bez sumnje, proizlazi iz uporedno-pravne prakse i relevantnih međunarodnih dokumenata.
Tužilaštvo je, dakle, ignorisalo sve relevantne odredbe za ostvarivanje prava na slobodan pristup informacijama, i materijalno-pravne i procesno-pravne prirode. Ali, na stranu Zakon o slobodnom pristupu informacijama. I da ne postoji, opredeljenje da se gradi demokratsko, otvoreno društvo, ako je iskreno, nužno podrazumeva poštovanje bar minimalnih standarda kojima su u demokratskom svetu determinisani odnosi između vlasti i javnosti. U tom kontekstu, događaj kojim se bavimo zaslužuje pažnju.
Tužilaštvo je udruženju novinara dalo dve informacije. Prva, „da predmet nije završen“, od ranije je opštepoznata, pa je bezvredna. Druga, „da ne spadaju u krug lica“ kojima se o tome mogu davati podaci, je apsurdna. To da državni organ, i pošto je proteklo dvanaest godina, smatra da je to sve što je dužan da da javnosti, nagoni na razmišljanje. Opet, o krugu, ali ne o onom koji pominje tužilaštvo. O jednom drugom, mnogo većem, a ipak teskobnijem krugu u kome se, kao društvo, svi zajedno nalazimo. O „začaranom“ krugu iz koga, svakako, moramo da izađemo.
Rodoljub Šabić
Autor je poverenik za informacije
