EN
[box align=’box-left’ id=’7004′]
Branioci navode da Tužilaštvo „nije pružilo nivo opravdane sumnje neophodan za optužnicu“, i žalbama predlažu da Apelacioni sud obustavi krivični postupak, ili naloži prvostepenom sudu ponovno odlučivanje zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, povrede odredaba krivičnog postupka i zakona na štetu okrivljenih.
Tako odbrana bivšeg načelnika RDBa Radomira Markovića osporava zakonitost i verodostojnost dokaza za optužbe: svedočenje bivšeg komandanta JSO-a Milorada Ulemeka Legije, na čijem iskazu se zasniva optužnica, materijale koji se odnose na telefonsku komunikaciju okrivljenih 11. aprila 1999, nekoliko dana pre i nakon toga, kao i druge dokaze.
Branioci ocenjuju da Ulemek, „koristeći svoje manipulativne sposobnosti“, pravi konstrukciju o posrednim saznanjima, optužujući okrivljene. Za pojedine navode koje je, kako piše u žalbi, izneo Ulemek, sam svedok je rekao da su to njegov lični zaključci i saznanja s „ulice“.
Odbrana ocenjuje da nijedan dokaz ne potvrđuje Ulemkove navode, naprotiv. Ono što je Ulemek izneo nisu čak ni posredna saznanja nego njegovo zaključivanje, po principu „kada je on mene onda pitao za ono, ja sad zaključujem da se to odnosilo na ovo“. To je nivo kvaliteta tog svedočenja. To je krunski dokaz u ovom postupku, kaže Markovićev advokat Vladimir Marinkov.
U vezi s ostalim dokazima optužbe, dokumentacijom o telefonskim komunikacijama okrivljenih, Marinkov izražava sumnju u autentičnost tih materijala. Predočavajući druge dokaze, po kojima, kako navodi, „operateri mobilne telefonije ranije, a i 1999. godine nisu imali tehničke mogućnosti da čuvaju zapise o telefonskim komunikacijama“, odbrana postavlja pitanje „kako je deo materijala pribavljen posle 12 godina, a deo nakon šest godina?“
Citirajući iskaz svedoka stručnjaka za oblast telekomunikcija, branioci u žalbi napominju da se „može zaključiti da su sporni materijali očigledno isfabrikovani jer nisu postojali na trakama kada su pronađeni, a nisu nađeni ni kod operatera koji ih je sačuvao i obradio“.
U osporavanju svedočenja Milorada Ulemeka branioci ističu i to da nikad nisu prisustvovali njegovom saslušanju zbog toga što je, tvrdi Marinkov, taj svedok saslušan pre nego što je doneta naredba o sprovođenju istrage kojom su kao osumnjičeni označeni Marković, Radonjić, Romić i Kurak.
Analizirajući Ulemekovo svedočenje, branioci navode: „Koliko je siguran u to što tvrdi najbolje se očitava iz rečenice: „To je bilo, ne znam sad, eto pretpostavljam, ovaj za Ćuruviju’!“
Optužnica na više mesta sadrži delove u kojima se kaže da su određene okolnosti tog slučaja „nesumnjivo utvrđene“.
Potvrđujući je, prvostepeni sud je povredio zakon, pretpostavku nevinosti kao i Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ocenjuje odbrana. Tužilaštvo sumnjiči bivšeg načelnika RDB-a Radomira Markovića da je „na ubistvo ćuruvije podstrekao i upoznao s planom bivšeg načelnika beogradskog Centra DB-a Milana Radonjića“, kome pak optužba pripisuje da je „zatim o neposrednom izvršenju postigao dogovor s pripadnicima RDB-a Miroslavom Kurakom i Ratkom Romićem i omogućio logistiku“.
U optužnici se navodi da su „Kurak i Romić, 11. aprila 1999. između 16.38 i 16.45 sati u Svetogorskoj ulici u Beogradu, u prolazu zgrade, prišli s leđa ćuruviji koji je bio sa suprugom Brankom Prpom, pri čemu je Kurak pucao iz žškorpiona’ u ćuruviju, a Romić udario Prpu drškom pištolja u potiljak, s leđa, da bi je onemogućio da se okrene“. Radonjić, Romić i Kurak su optuženi kao saizvršioci.
